Пређи на главни садржај

Постови

Истакнути пост

Питање за размишљање: Зашто су нам битни образовање и култура?

Да ли нам требају образовање и култура? Зашто су нам они битни? Шта они представљају? Најпростије речено образовање и култура представљају основ за потхрањивање ума сваког homo sapiens - а.  Без интелектуално богатог појединца нема ни интелектуално богатог друштва а самим тим нема ни друштвеног напретка. Ако узмемо у обзир да ова два ресурса (образовање и култура) не уживају велику помоћ државе која за њих издваја симболичне своте новца (колико да се каже да издваја) намеће се логично питање - зашто држава има маћехински однос према њима?Да ли је неко уопште размишљао о томе? Посматрано из мог угла дошла сам до следећег закључка:  Држава тј. систем не подржава образовање и културу јер им тако одговара! Као што сам већ написала образовање и култура су храна за интелект народа и друштва  а управо такав народ њима не одговара. Свако ко је интелектуално богат другачије посматра, другачије схвата, другачије мисли и што је најважније другачије одлучује. Као интелектуални производ добијамо кр…
Недавни постови

"Кућа сећања и заборава"

"Кућа сећања и заборава" Филипа Давида је јединствен пример како историја и уметност умеју да створе врхунско дело. И то не било какво дело - дело које баштини страдање српских Јевреја и антифашистичку традицију. Иако се Филип Давид претежно бави Јеврејима, њиховом животу пре, током и након рата, начину на који су се спасавали и крили у овој књизи се описује Београд и међуљудски односи у том периоду. Наравно, посебан осврт се ставља на Старо сајмиште које је Давид на неки начин отргнуо од вечног заборава вечно заборавног народа. Уништене породице, жеља да се сазна истина о потомцима истих, као и сопственим коренима, дају посебну тежину и употпуњују причу. Темом, наративом и стилом писања ова књига има све елементе који је препоручују за школску лектиру.   Чувени редитељ Горан Паскаљевић је управо у овој књизи пронашао мотив за свој филм "Кад сване дан." 

Песме "Месечина" и "Христе боже" су дело два академика. Погодите која?

Да међу драмским писцима има изузетних песника не доказује само Милена Марковић већ и Душан Ковачевић и Љубомир Симовић.
Иако је Душан Ковачевић за многе постао скоро откривен као песник његов поетски рад траје више деценија. Мало ко зна да је овај познати драмски писац и академик написао песму  "Месечина" за филм "Подземље". Можете ли данас замислити неко славље код нас без ове песме? Па, тешко.

Љубомир Симовић песник, есејиста, драмски писац и академик је аутор песме за коју још увек многи верују да је песма старих српских велможа. Премда би неки волели да стварно јесте, песма "Христе боже" из филма "Косовски бој" је управо написана из пера овог великог мајстора. 

Душко и Љубо, два писца, два велика уметника, две велике ерудите, достојни представници академских звања (додаћу и знања) сигурно спадају у групу људи којима се наша литература (била она драмска или не) може поносити.

"Кад дођеш у било који град" - Матија Бећковић

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно Кад дођеш врло касно у било који град Ако тај град буде случајно Ваљево Где сам и ја дошао Доћи ћеш путем којим се мора доћи Који пре тебе није постојао Него се с тобом родио Да идеш својим путем И сретнеш ону коју мораш срести На путу којим мораш ићи Која је била твој живот И пре него што си је срео И знао да постоји И она и град у који си дошао. Кад дођеш у било који град Одакле било Из Вељег Дубоког или Колашина Или ниоткуд сасвим свеједно Кад одеш од своје куће Било куда Само да што пре одеш И дођеш у било који град Рецимо Ваљево Кад год да дођеш Доћи ћеш врло касно Јер се дуго путује Док дође у твој живот И ту се заувек заустави Она која је према теби кренула Из велике даљине Однекуд из Руског Јерусалима Са Кавказа из Пјатигорска У коме никад није била И звала се како се звала Рецимо Вера Павладољска И изгледала како је изгледала Како више нико на свету не изгледа. Кад дођеш у било који град А у било који град се д…

Љубомир Симовић: "Балада о Стојковићима"

Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса? Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи. Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, – прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу. Дође и вече. Уморили се стрелци. Одвезују нас, псују нам Бога и мајку. Са стрељања се враћамо кући -ко с посла, и док се у кујни подгрева вечера жене нам крпе рупе у оделу. После вечере прегледам домазлук: закрпим кров, подупрем ограду, накупим кишницу у каце и араније. Уто и спавању време. Пре но заспим кажем жени: вешаће ме у пет, гледај да ме пробудиш нешто раније. Ујутру вешала, нова новцата, чврста, ужад јака, џелати обучени, – руку на срце, ничему замерке нема. Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, – ми живи, сви нас туку и псују, али ако. Сутрадан зором довуку грања и…

Текст о једном "Јутру" које је променило све

Млади сте, имате проблеме, страхове, недоумице. Питате се како даље? Шта радити? Остати или отићи? Звучи познато, зар не?  Сва та наша неизвесност приказана је на један реалан начин у серији "Јутро ће променити све". Четворо младих људи различитих професија и карактера причају нам своје животне приче које су заправо приче свих нас. Љуба (Андрија Кузмановић) провинцијалац у великом граду, покушава да оствари нормалан живот после прераног прекида спортске каријере. И као већина младих људи код нас, Љуба не жели да напусти велики град и врати се кући.  Саша (Исидора Симијоновић) дете разведених родитеља. Иако је одрасла без оца који је напустио као бебу, Саша покушава на све начине да се избори за себе без помоћи своје мајке. Због тога напушта факултет и отвара кафић симболичног имена "Нула"Филип (Никола Ракочевић) "ЕТФ-овац" који се из далеке Америке по личној жељи враћа кући. Његов долазак је изненадио све јер се ради о дечку који је као најбољи студент гра…

Тесла портрет међу маскама

"Тесла портрет међу маскама" књига Владимира Пиштала која је посвећена животу и раду светском а нашем научнику Николи Тесли, представља својеврстан омаж овом великану. Књига која је добила НИН- ову награду 2009. године је једна од књига која се мора прочитати а ево и зашто: У књизи су поред Тесле протагонисти сви чиниоци његовог не само приватног и професионалног живота (породица, пријатељи, сарадници, колеге и др.) већ и људи који су били ефемерне појаве у његовом животу што ову књигу чини веома сажетом. Поред тога може се прочитати какав је Тесла био као син а какав као брат, какав као пријатељ а какав као научник? Оно што је можда и најзанимљивије јесте чињеница да је Тесла био далеко испред свог времена јер су његови патенти толико били савремени за то време да су га људи сматрали лудим. Поменућу само чињеницу да је Тесла осмислио првог робота али и пренос слике и звука на даљину које нико тада није могао да разуме. Деценијама касније у ери технологија, робота и друштвених …

Како је Нушић инспирисао Сремца на напише "Зону Замфирову"?

Када се Нушић приликом једног доласка из Приштине (где је службовао) у Београд састао у кафани са својим пријатељем и колегом Стеваном Сремцем испричао му је једну занимљиву причу о "побегуљи". Та истинита прича која се одиграла у Приштини на Сремца је оставила толико јак утисак да је у њој видео савршен материјал за добар комад. Просто, ни самом Стеву (како га је Нушић звао) није било јасно зашто његов друг не напише комедију на ту тему?
Нушић (који је био у дилеми) му је одговорио да он то не може да напише јер је то ћерка његовог доброг пријатеља, али... И Нушићу и Сремцу се овај догађај учинио толико занимљивим да би, како је рекао Нушић, "било штета да пропадне ова прича". На ту опаску Сремац је спремно доскочио: "Дај мени да то обрадим." Нушић је дао одобрење свом другу да напише "Зону" али под једним условом, да не помиње Приштину као место у ком се одиграо тај немили догађај. Услов је био прихваћен и Стева је радњу приче изместио у Ниш.  
Та…

Где је нестала грађанска Србија?

Србија у 21. веку изгледа као да је остала у прошлом. Живимо тако како живимо и гледамо да преживимо. Боримо се за себе а у тој животној борби која вечно траје губимо жељу да се боримо за основне ствари. Приступачно радно место, образовање, здравствено осигурање је појео капитализам у корист ситних душа. Често пута су баш те ситне душе особе од којих ми зависимо. И те ситне душе као да су свима нама појеле наше душе па тако без душе срљамо у пропаст. Људи, па где ће вам душа?!  Навикли смо, нарочито последњих година, да сваку добру идеју и иницјативу исполитизујемо. Заправо, кад мало боље размислим сви смо исполитизовани. Народ који је преживео велике ратове и још веће лажи, велика разочарења и још веће патње (све захваљујући политици) изгубио је осећај за све оно што је грађанско.
 Демократија која је симбол за слободу данас је еквивалентна са партократијом која је симбол слободе данашњице. Ако си у партији ти си слободан човек у сваком смислу. Ако је слобода један од симбола грађанства…

Један Теслин рођак

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током "Олује" дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју "Николе Тесле". Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: "Шта хоћеш?" а декица му одговори: "Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам." Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

"Пољопривредно-сточарска" култура илити "Задруга " и "Фарма"

Жао ми је што морам да употребим баш овај термин "пољопривредно-сточарска" у негативној конотацији али како другачије назвати ову (не)културу?! "Задруга" и арма" више нису синоним за сељака, пољопривредника за рад и муку и хлеб са седам кора већ синоним за нерад и хлеб без мотике. Постоје као доказ да се нерад исплати више од рада. Ову "пољопривредно-сточарску" културу нам сервира стока и то она људска...најгора могућа...дивља! Стока која не муче, која не њиче, која не блеји (у ово баш нисам сасвим 100% сигурна!?), стока која не спава у штали (мада би требало),стока која не иде на четири већ на две ноге. Ова чуда са којима се мајка природа озбиљно поиграла су интелектуално осиромашена исто као и онај уранијум из 1999. Ова чуда без мозга, без осећања, без морала, без стида...ова чуда која сам ја назвала стоком...та чуда данас нам креирају стварност. Та чуда која ми не гледамо јер она гледају нас; са екрана, са билборда из новина и друштвених мре…