Пређи на главни садржај

Постови

Истакнути пост

Питање за размишљање: Зашто су нам битни образовање и култура?

Да ли нам требају образовање и култура? Зашто су нам они битни? Шта они представљају? Најпростије речено образовање и култура представљају основ за потхрањивање ума сваког homo sapiens - а.  Без интелектуално богатог појединца нема ни интелектуално богатог друштва а самим тим нема ни друштвеног напретка. Ако узмемо у обзир да ова два ресурса (образовање и култура) не уживају велику помоћ државе која за њих издваја симболичне своте новца (колико да се каже да издваја) намеће се логично питање - зашто држава има маћехински однос према њима?Да ли је неко уопште размишљао о томе? Посматрано из мог угла дошла сам до следећег закључка:  Држава тј. систем не подржава образовање и културу јер им тако одговара! Као што сам већ написала образовање и култура су храна за интелект народа и друштва  а управо такав народ њима не одговара. Свако ко је интелектуално богат другачије посматра, другачије схвата, другачије мисли и што је најважније другачије одлучује. Као интелектуални производ добијамо кр…
Недавни постови

Кућа сећања и заборава

"Кућа сећања и заборава" Филипа Давида је јединствен пример како историја и уметност умеју да створе врхунско дело. И то не било какво дело - дело које баштини страдање српских Јевреја и антифашистичку традицију. Иако се Филип Давид претежно бави Јеврејима, њиховом животу пре, током и након рата, начину на који су се спасавали и крили у овој књизи се описује Београд и међуљудски односи у том периоду. Наравно, посебан осврт се ставља на Старо сајмиште које је Давид на неки начин отргнуо од вечног заборава вечно заборавног народа. Уништене породице, жеља да се сазна истина о потомцима истих, као и сопственим коренима, дају посебну тежину и употпуњују причу. Темом, наративом и стилом писања ова књига има све елементе који је препоручују за школску лектиру.   Чувени редитељ Горан Паскаљевић је управо у овој књизи пронашао мотив за свој филм "Кад сване дан." 

Брзо смо постали нација без циља

Кроз историју нашег народа долазило је до искушења која су тражила борбу, жртву чак и радикалне акте у борби за виши циљ. Ми смо народ који никада није био поданички и који није волео да трпи. Неки су тој борби ишли су до те мере да су за свој идеал били спремани да иницирају рат светских размера. "Младобосанци" који су живели у Аустроугарској и који су по својим признањима имали пристојан живот се тим животом нису задовољавали. Зашто? Зато што су били тлачени, зато што нису имали слободу и избор, зато што нису имали право на свој идентитет (национални, језички, културни и историјски) зато што нису желели да прихвате оно што им се намеће, зато што нису желели да буду оно што нису...Тај Гаврилов пуцањ је био пуцањ за слободу. То је био пуцањ за идеал. То је био пуцањ за виши циљ. Тај виши циљ био је борба за достојанство једног народа. Једино народ који има достојанство је народ који може да опстане! Данас када живимо у миру (али и беди и немаштини) у сталном смо страху за сопс…

Љубица Марић - академик и прва српска композиторка

Љубица Марић(Крагујевац, 18. март1909 — Београд, 17. септембар2003) је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности.
Љубица Марић је рођена у Крагујевцу18. марта1909. године од оца Павла (1863 — 1913) и мајке Катарине (1875 — 1964) рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Со…

Драга Љочић - филантроп, феминисткиња и прва лекарка у Србији

Др Драга Љочић (Шабац, 22. фебруар 1855. — Београд, 5. новембар1926.) је била прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња. Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Била је великафилантропкињаи заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује. Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од …

Јелисавета Начић - прва жена архитекта у Србији

Јелисавета Начић(Београд, 31. децембар 1878 — Дубровник, 6. јун 1955), била је прва српска жена архитекта. Рођена је у Београду 1878. године као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва.  Одлука да се упише на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши т…

Први мај код Срба: Празник нерада и роштиљања

Празник рада или Први мај је још једна од празничних светковина која нам је остала из оних "срећних времена". Премда су та срећна времена одавно прошла и да су тада радници имали разлога за празновање данас је ситуација мало другачија. У ери капитализма (читај економске беле куге) рада готово и да нема али празновања итекако има. Наши савесни грађани желе да сачувају давни традиционални обичај роштиљања у природи. Ваљда им је жао што су неки други традиционални обичаји давно изумрли па да барем нешто сачувају. Морам приметити да су "чувари традиције" из године у годину све млађи и млађи и доводим у сумњу порекло новца којим се спремају за празновање. Да га нису сами зарадили? Наравно да не јер да јесу не верујем да би га тек тако трошили. Дакле, да бисте нешто потрошили морате прво да зарадите а да бисте нешто зарадили морате да имате посао. А посла нема а још мање личне борбе за исти. Барем данас (када цео свет прича о једином празнику посвећеном раду) требамо бит…

Како је настала црногорска капа?

Црногорска капа је саставни део црногорске народне ношње. Многи знају како црногорска капа изгледа али ретко ко зна како је она настала и ко је њен креатор?? Наравно, када се каже Црна Гора, прва помисао је Петар II Петровић Његош. Управо је Његош идејни творац ове капе. Ова капа није само пуки део народне ношње она је  по значењу много више од тога. Она симболизује приврженост две државе и њихову заједничку историју. Црвена боја представља крв која је проливена у Косовском боју док црни обод представља жал за страдалима. Пет златних нити симоблизују број векова које је Србија провела под Турцима а оцили симболизују друштвену припадност.  И тако је "најмудрија српска глава" украсила многе главе диљем Црне Горе.
извор "Историја српског народа"др Гојко Десница

Kапитализам - сигуран корак ка пропасти

"Капитализам је економски систем заснован на приватном власништву капитала." - овако Википедија најкраће објашњава појам капитализам. Када се прочита ова реченица људи је схвате као још једну дефиницију у мору оних које су чули. Економски систем који нам је завладао стигао је са запада (читај Америке мајке неоколонијалног капитализма) а као и све "добро" што нам стиже са те стране света ми смо пригрлили оберучке.  Шта нам је капитализм донео а шта однео може се објаснити на простом примеру? Ако људе поделимо у три класе (виши, нижи и средњи слој) и "укрстимо" их са капитализмом онда то изгледа овако: Нижи слој (који никада није имао ништа) и даље нема ништа, средњи слој (средња класа) која је имала нешто сада нема ни то што је имала а виши слој (који је имао све) сада има још више јер се обогатио на рачун других (средње класе). Пошто су велики појели мале тј. пошто је изумрла средња класа добили смо мегаломане који верују у монобожанство звано профит. Што …

Милан Ракић: Симонида

Ископаше  ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу.
И као звезде угашене које, Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју, Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!

Како се Срби множе дељењем? Одговор зна Душан Ковачевић

Шта рећи о Душану Ковачевићу што већ није речено? Његове књиге говоре уместо њега. "Двадесет српских подела" је књига која на један начин представља сведочанство (о нама и нашим поделама) а на други начин  гласразума (који опомиње да је крајње време да те поделе престану). И као што нас је некад Арчибалд Рајс опомињао да се коначно дозовемо памети тако и Душко у овом делу чини исту ствар. Наше поделе тако глупе, бесмислене и горке Душко представља са одређеном дозом ироније протканом сатиром и хумором тек толико да ову нашу горчину учини подношљивом. Иначе, ово дело је доведено до перфекционизма јер се у њему водило рачуна о сваком детаљу. Ти детаљи су изражени и на  корица књиге која адекватно прати фабулу књиге (одавно тако нешто нисам видела). Као што је у самом делу свака реч на свом месту тако је и на корици (која наизглед делује једноставно) све на свом месту па се већ "на око" могу закључити правци нашег кретања и курс којим нас писац води. Дакле, два различи…