Пређи на главни садржај

Постови

Истакнути пост

Питање за размишљање: Зашто су нам битни образовање и култура?

Да ли нам требају образовање и култура? Зашто су нам они битни? Шта они представљају? Најпростије речено образовање и култура представљају основ за потхрањивање ума сваког homo sapiens - а.  Без интелектуално богатог појединца нема ни интелектуално богатог друштва а самим тим нема ни друштвеног напретка. Ако узмемо у обзир да ова два ресурса (образовање и култура) не уживају велику помоћ државе која за њих издваја симболичне своте новца (колико да се каже да издваја) намеће се логично питање - зашто држава има маћехински однос према њима?Да ли је неко уопште размишљао о томе? Посматрано из мог угла дошла сам до следећег закључка:  Држава тј. систем не подржава образовање и културу јер им тако одговара! Као што сам већ написала образовање и култура су храна за интелект народа и друштва  а управо такав народ њима не одговара. Свако ко је интелектуално богат другачије посматра, другачије схвата, другачије мисли и што је најважније другачије одлучује. Као интелектуални производ добијамо кр…
Недавни постови

Један Теслин рођак

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током "Олује" дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју "Николе Тесле". Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: "Шта хоћеш?" а декица му одговори: "Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам." Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

"Пољопривредно-сточарска" култура илити "Задруга " и "Фарма"

Жао ми је што морам да употребим баш овај термин "пољопривредно-сточарска" у негативној конотацији али како другачије назвати ову (не)културу?! "Задруга" и арма" више нису синоним за сељака, пољопривредника за рад и муку и хлеб са седам кора већ синоним за нерад и хлеб без мотике. Постоје као доказ да се нерад исплати више од рада. Ову "пољопривредно-сточарску" културу нам сервира стока и то она људска...најгора могућа...дивља! Стока која не муче, која не њиче, која не блеји (у ово баш нисам сасвим 100% сигурна!?), стока која не спава у штали (мада би требало),стока која не иде на четири већ на две ноге. Ова чуда са којима се мајка природа озбиљно поиграла су интелектуално осиромашена исто као и онај уранијум из 1999. Ова чуда без мозга, без осећања, без морала, без стида...ова чуда која сам ја назвала стоком...та чуда данас нам креирају стварност. Та чуда која ми не гледамо јер она гледају нас; са екрана, са билборда из новина и друштвених мре…

Да ли знате: Зашто се каже – “Кажи драгичка”?

Колико пута сте до сада чули “Кажи драгичка”? Наравно – прва асоцијација и јесте да ћете чути неку лепу вест или да ће вас неко обрадовати, али да ли знате зашто се то тако каже? Постоји много различитих реченица и израза у српском језику које смо прихватили такве какве смо их научили и схватили њихова значења, али можда се нисмо ни запитали како су оне настале. Када некоме желимо да саопштимо неку лепу вест неретко као увод користимо управо израз “Кажи драгичка”. Овај узвик настао је по госпођи Драгић која је живела у Београду и имала веома занимљив хоби. Наиме, госпођа Драгић је увек знала најсвежије вести из (приватног) живота познатих Београђана, а своју “славу” је стекла управо препричавајући те пикантерије које су се дуго памтиле и преносиле даље. Управо је зато постало популарно да када неко жели да исприча неки трач каже “Кажи Драгићка”, а онај ко каже “Драгићка” даје сигнал да жели и да чује најновије пикантерије. Временом је “Ћ” прешло у “Ч” због промене акцента, па је Драгићка п…

Цитати за размишљање

Толико добрих цитата који подстичу на размишљање. Ових неколико написаних имају један заједнички именитељ - истину!
"Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!" - Доситеј Обрадовић"Дођу тако времена кад паметан заћути, будала проговори а фукара се обогати." - Иво Андрић"Све Дрине на овом свету су криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити али никад не смемо престати да их исправљамо." - Иво Андрић"Доброта је на овом свету голо сироче." - Иво Андрић"Успех је оно што човеку врат ломи." - Иво Андрић"Човек добија када даје." - Меша Селимовић"Живот има онај смисао који му ми дамо." - Јован Дучић"Прва особина примитивног човека да се боји свега што не разуме, на првом месту памети." - Јован Дучић"Нико није умро пре своје смрти." - Максим Горки"Господо, вама који верујете да у демократији лежи морална снага једног друштва, роткве вам стругане!" - Бранислав Нушић"Ја се поклоним …

Божанствена поезија божанствене Милене Марковић

Поезија Милене Марковић је за мене највеће откриће икад! Ако би ме неко питао, да опишем Миленину поезију рекла их да је то нешто најбожанственије што нам се догодило. Зашто? Зато што се Миленина поезија може сматрати савременом српском епиком - без претеривања. Песма "Малена Бањска"  написана испод текста је доказ мојих тврдњи.

Кренула сам у Митровицу Ибарском магистралом,
тамо су чучавци и трактори и дрвеће,
отежало од воћа, и девојчице са голим пупковима. Стигла сам до Косова одакле је моја мајка и њена мајка, и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан. Видела сам америчке војнике, гузати су а један је носио, бифокалне наочари. Доста су мали можда неке веће шаљу на, друга места. Свуда су висиле заставе, мени то не значи застава је застава. У војску нисам ишла а нисам ни способна, и велика сам кукавица и лажем кад зинем. А трава је била толико зелена да убада, и небо је било тако близу да успава, сладак сан на пустом пољу. И шта ће ту ти гузати војници наоружани до зуба? И онда сам видел…

Да ли заиста знамо колико је сати?

Колико је сати? - питање које постављате када желите да знате тачно време тј. временску одредницу. И тако када погледате на сат (све ређе) или на телефон (све чешће) изговорићете неке бројеве. Али колико заиста има сати или боље речено колико има времена за нас нећете видети ни на сату ни на телефону него на видеу испод текста? 


ScanBot апликација и њено коришћење

ScanBot апликација спада у оне корисне технолошке иновације. ScanBot служи за претварање слике у PDF формат. Поред тога што се може урадити појединачна слика ова апликација пружа могућност и прављења PDF скрипте. 
Апликација се може преузети у Play продавницама и њена иконица је приказана на слици. Апликација је потпуно бесплатнаали су у њој дозвољене одређене куповине. Тренутна оцена корисника је 4,2 што ScanBot тренутно ставља на прво место апликација ове врсте. Тренутно је користи 7 милиона људи а на Play продавници има милион преузимања. Њена једноставност у раду је оно што ову апликацију чини тако популарном. Оно што је битно знати пре коришћења (а то мало људи зна) је да позадина на коју се ставља папир не сме бити беле боје односно позадина се мора разликовати од боје површине која се слика. То је  једини услов који је потребно испунити како би ова апликација направила добар PDF снимак.
Како функционише  ScanBot? Зелени оквир приказан на слици на основу позиционирања  руку одређу…

Кућа сећања и заборава

"Кућа сећања и заборава" Филипа Давида је јединствен пример како историја и уметност умеју да створе врхунско дело. И то не било какво дело - дело које баштини страдање српских Јевреја и антифашистичку традицију. Иако се Филип Давид претежно бави Јеврејима, њиховом животу пре, током и након рата, начину на који су се спасавали и крили у овој књизи се описује Београд и међуљудски односи у том периоду. Наравно, посебан осврт се ставља на Старо сајмиште које је Давид на неки начин отргнуо од вечног заборава вечно заборавног народа. Уништене породице, жеља да се сазна истина о потомцима истих, као и сопственим коренима, дају посебну тежину и употпуњују причу. Темом, наративом и стилом писања ова књига има све елементе који је препоручују за школску лектиру.   Чувени редитељ Горан Паскаљевић је управо у овој књизи пронашао мотив за свој филм "Кад сване дан." 

Брзо смо постали нација без циља

Кроз историју нашег народа долазило је до искушења која су тражила борбу, жртву чак и радикалне акте у борби за виши циљ. Ми смо народ који никада није био поданички и који није волео да трпи. Неки су тој борби ишли су до те мере да су за свој идеал били спремани да иницирају рат светских размера. "Младобосанци" који су живели у Аустроугарској и који су по својим признањима имали пристојан живот се тим животом нису задовољавали. Зашто? Зато што су били тлачени, зато што нису имали слободу и избор, зато што нису имали право на свој идентитет (национални, језички, културни и историјски) зато што нису желели да прихвате оно што им се намеће, зато што нису желели да буду оно што нису...Тај Гаврилов пуцањ је био пуцањ за слободу. То је био пуцањ за идеал. То је био пуцањ за виши циљ. Тај виши циљ био је борба за достојанство једног народа. Једино народ који има достојанство је народ који може да опстане! Данас када живимо у миру (али и беди и немаштини) у сталном смо страху за сопс…

Љубица Марић - академик и прва српска композиторка

Љубица Марић(Крагујевац, 18. март1909 — Београд, 17. септембар2003) је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности.
Љубица Марић је рођена у Крагујевцу18. марта1909. године од оца Павла (1863 — 1913) и мајке Катарине (1875 — 1964) рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Со…