Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за јул, 2016

(Не) активизам у Србији

Шта је активизам? Многи људи имају различите одговоре на ово питање. Док неки знају тачан одговор, неки су склони тумачењу да су то некадашње радне акције или неки други типови самоорганизације. Међутим активизам је нешто сасвим друго. Активизам представља идеју организације да допринесе развоју у појединим областима све до неког жељеног резултата. Активизам може бити хуманитарног, друштвеног, политичког и другог типа. Ко се може бавити активизмом? Буквално сви и стари и млади и људи са и без искуства у овом послу. Најранији вид активизма  је везан за децу и њихово учешће у ђачком парламенту и другим ђачким секцијама. Наравно у ову групу спадају средњошколци и студенти са својим видом активизма.  Активизам не познаје границе и он може бити локални, регионални, републички и међународни.  Колико је активизам развијен? У свету је активизам изузетно развијен, цењен и признат. Особе које се баве активизмом се сматрају за одговорна бића што им повећава углед у друштву док је код нас ситуација …

Странци међу Србима

Овај текст је посвећен људима које је живот везао за Србију. Опште прихваћени и лепо примљени у народу, одужили су нам се на најбољи начин оставивши велики траг како у областима свог рада тако и у хуманитарном делању. Ово је прича о њима.

Елизабет Рос  ( Лондон, 14. фебруар 1878. - Крагујевац, 14. фебруар 1915. ) је била докторка из Лондона шкотског порекла. Добровољно се јавила у Крагујевац да лечи оболеле од тифуса за време Првог светског рата. Потиче из имућне породице која води порекло из шкотског места Тејн. Након завршене основне школе у Лондону, сели се у Глазгов на студије медицине где дипломира 1901. године. О животу и раду додатно .


Тимоти Џон Бајфорд (Солсбери, 25. јул 1941. - Београд, 5. мај 2014. ) је био британски режисер, сценариста и глумац. Већи део свог живота је провео у Србији где је режирао програме за децу. Његови најпознатији дечији серијали су "Невен" и "Поветарац." Последње радне дане је провео бавећи се превођењем текстова. Умро је у Београд…

Њихови а наши

Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на ком се налази обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нама мање или донекле позната. Имена која су важна за историје других земаља а опет везана за нас. Везана нечим нераскидивим и незамењивим - пореклом. Ово су неки од њих:


Шандор Петефи  рођен као Александар Петровић ( Кишкереш, 1. јануар 1823. - Шегешвар, 31. јул 1849. ) је био мађарски песник. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сматра се најбољим мађарским лирским песником 19. века. Више наШандор Петефи .

Јанош Хуњади ( рођен 1387.место није познато - 11. август 1456. Земун ) код нас познатији као Сибињанин Јанко је био жупан, северински бан, војвода Едеља, капетан Београда и  намесник Краљевине Мађарске. Рођен је као син Војка, Србина из Бана…

Кратки времеплов

Да ли сте знали? Најчешће питање које срећем када читам рубрике о занимљивим чињеницама. Доста података сам успела да сазнам а ово су неки од њих.
16. априла 1346. године у Скопљу српски краљ Душан Стефан Немањић крунисан је за цара. Истовремено је проглашена патријаршија са првим српским патријархом Јоаникијем.21. април 1882. године у београдском Народном позоришту изведена је прва српска оперета "Врачара" Даворина Јенка.1219. године Српска православна црква постаје аутокефална.28. јануара 1846. године на балу у Бечу први пут је изведена "Српски кадрил" који је конпоновао Јохан Штраус млађи по налогу кнеза Милоша Обреновића.1494. године штампарија на Цетињу штампала је прву књигу на српском језику "Октоих првогласник" Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија.1880. године у Србији су уведене обавезне метарске мере када метар постаје званична мера за дужину чиме су престале да важе мере попут педља, аршина, лакта итд.1882. године концесију за увођење телефона у…

Природа и друштво

Прво сећање на реченицу у наслову везујем за истоимени школски предмет који ми је био један од омиљених. Међутим, ово није текст посвећен томе већ природи као лепоти која нам пружа уживање и о односу друштва према природи и њеном постојању. Оно што ми је дало тему за овај текст јесте анкета са мог Tвитер налога у којој се већина твитераша ( 73% ) изјаснила да би радије одмор провела на мору него негде у природи. Ја као велики поклоник природних лепота спадам у оних 27% анкетираних. Ево и зашто. Оно што за мене представља природа је пре свега уточиште од свакодневе колотечине. Пружа ми бег од редовних активности, проблема и окружења у ком боравим. Најбоље место да останем сама са својим мислима и осећањима. Заправо, амбијент који природа има је оно у шта се човек заљуби када крочи на зелено тле. Чак и краткотрајни боравак у природи успе да укроти  неукротиве. Опште је познато да многи сликари често сликају пејзаже јер их природно окружење посебно инспирише. Боравком у природи човек хтео…

Заборављени великани

Читајући књиге о знаменитим личностима уочила сам да се у њима помињу ликови  који су свима нама добро познати. Сви знамо ко су били Бук, Доситеј, Цар Лазар, Карађорђе и остали али много је оних за које готово да нисмо ни чули. Има и оних за које знамо а о чијим животима се мало прича и пише. То ме је навело да напишем овај текст који ће бити посвећен некима од њих. Катарина Ивановић ( Веспрем, 15. мај 1818. - СтолниБеоград 22. септембар 1882.) је била српска сликарка. Иако матерњи језик није ни знала увек је са поносом истицала да је Српкиња. Рођена је у Веспрему тадашњем Аустријском царству (данас Мађарска) у српској породици. Своје детињство провела је у Столном Београду (данас Мађарска). Сликарство је почела да учи у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и то захваљујући трговцу Ђорђу Станковићу који је Катарини дао новац за школовање. Своје школовање је касније наставила у Бечу на ликовној академији у којој жене тога времена нису имале приступ. Усавршавала се у Минхену где је студирала и…

Књига - једна реч много љубави

" Књиге су хладни али поуздани пријатељи" рече једном давно Сократ. И заиста јесу, али поред тога што су хладни и поуздани пријатељи може се рећи да су и највернији. Питање које се само по себи намеће јесте, да ли ми књигама узвраћамо верност? И ако у Србији постоји верна читалачка публика статистика показује да се млади људи све мање интресују за књиге. Више о статистици наwww.dominomagazin.com/pop-art/knjige/koliko-ljudi-u-srbiji-cita/ .Разлози за то се приписују пре свега технолошкој револуцији и коришћењу Интернета. Али, да ли је то једини разлог?   Сама чињеница да се књиге поред пута могу купити и за 100 динара (између осталих и сабрана дела Иве Андрића) док се у књижарама могу наћи књиге разних "списатељица" по већој цени  говори о томе да је наше друштво у великој кризи. Да трагедија буде већа, управо су те књиге једне од читанијих у последњих пар година. Дакле, са економског аспекта гледано свако себи може приуштити књигу. Нажалост, проблем је у нама јер ак…