Пређи на главни садржај

Заборављени великани

 Читајући књиге о знаменитим личностима уочила сам да се у њима помињу ликови  који су свима нама добро познати. Сви знамо ко су били Бук, Доситеј, Цар Лазар, Карађорђе и остали али много је оних за које готово да нисмо ни чули. Има и оних за које знамо а о чијим животима се мало прича и пише. То ме је навело да напишем овај текст који ће бити посвећен некима од њих. 

    Катарина Ивановић ( Веспрем, 15. мај 1818. - Столни Београд 22. септембар 1882. ) је била српска сликарка. Иако матерњи језик није ни знала увек је са поносом истицала да је Српкиња. Рођена је у Веспрему тадашњем Аустријском царству (данас Мађарска) у српској породици. Своје детињство провела је у Столном Београду (данас Мађарска). Сликарство је почела да учи у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и то захваљујући трговцу Ђорђу Станковићу који је Катарини дао новац за школовање. Своје школовање је касније наставила у Бечу на ликовној академији у којој жене тога времена нису имале приступ. Усавршавала се у Минхену где је студирала историјско сликарство. У Београд долази 1864. године и у њему проводи наредних годину дана. Неко време свога живота је провела у Загребу и Паризу да би  се на крају вратила у Столни Београд у коме је и умрла. Више о животу и раду Катарине Ивановић на следећем линку Катарина Ивановић.


   Доментијан ( 1210. - после 1264. ) је био сарадник и духовни ученик Светог Саве. Свој монашки живот живот започео је у Жичи одакле је отишао у Хиландар. Као врло образован био је изузетно поштован на двору. Себе је сматрао последњим учеником Светог Саве и последњим настављачем светосавског просветитељства. Пишући "Житије Светог Саве" чињенице из Савиног живота  износи потпуно јасно и прегледно без описивања појединости. Нажалост, сачувано је мало његових рукописа. Српска академија наука и уметности га је сврстала у 100 најзнаменитијих Срба свих времена. За више информација погледати  о Доментијану .


    Павле Поповић ( Београд, 16. април 1868. - Београд, 4. јун 1939. ) је био академик и историчар књижевности. Основну школу, Гимназију и Велику школу је завршио у родном граду а своје школовање наставио у Паризу и Женеви. Током две године боравка у иностранству завршава студије историје и теорије књижевности. После повратка у земљу запослио се  у шабачкој Гимназији у којој је радио као професор у периоду од 1889. - 1901. године. Повратком у Београд постављен је за професора Велике школе. На Филозофском факултету је предавао чак 30 предмета. Док је боравио у Риму, Паризу и Лондону уређивао је билтен "Press Extracts". Био је уредник "Српског књижевног гласника", оснивач Друштва за српски језик и књижевност и уредник "Прилога за књижевност, језик, историју и фолклор". Такође, био је ректор универзитета у Београду и истакнуту члан Српске академије наука и уметности. Написао је неколико књига међу којима су и "Југословенска књижњвност", "Преглед српске књижевности", "Из књижевности", "Српска драма", "Француски моралисти". Био је брат академика Богдана Поповића. Више на Павле Поповић .


   Слободан Јовановић ( Нови Сад, 3. децембар 1869. - Лондон, 12. децембар 1958.) је био историчар и правник. Сматрао се зачетником уставноправне науке у Србији. После завршене београдске Гимназије као стипендиста одлази на студије права у Париз и Женеву. По повратку ради у суду па у Министарству иностраних дела. Био је ванредни професор на Правном факултету Велике школе у Београду на коме је предавао пуне 43 године све до пензионисања 1940 године. Током оба балканска рата био је шеф пресбироа при Врховној комадни српске војске. Из пресбироа одлази да ради у Министарство иностраних дела. У време Другог светског рата био је председника избегличке владе  у Лондону. Остао је упамћен као декан Правног факултета и члан Српске краљевске академије. Умро је у Лондону а његови посмртни остаци су пренети у Београд. Више о Слободану Јовановићу овде .


   Милоје Васић ( Велико Градиште, 3. септембар 1869. - Београд, 1. новембар 1956. ) је био српски историчар. Студирао је филологију и историју на Великој школи у Београду и археологију у Берлину и Минхену. По повратку у Србију предавао је на Великој школи и на Филозофском факултету. Своје прво велико дело почиње истраживањем археолошког насеља у Винчи. После Првог светског рата посветио се проучавању националне прошлости. Резултати тог рада су две значајне књиге "Архитектура и скулптура у Далмацији" и "Жича и Лазарица". Током свог живота објавио је преко 200 научних радова. Сматра се оцем модерне српске археологије. Више на линку .


   Бранислав Петронијевић ( Совљак код Уба, 6.април 1875. - Београд,1. март 1954. ) је био један од највећих српских филозофа. После завршене ваљевске Гимназије одлази у Беч на студије а након трећег семестра се сели у Лајпциг на Филозофски факултет где је одбранио докторат из филозофије, физике и ботанике. По повратку у Србију постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији где истовремено предаје филозофску пропедевитику. Изабран је за доцента Велике школе на којој остаје професор и након што је Велика школа прерасла у унирвезитет. Био је оснивач Српског филозофског друштва. Објавио је 53 оргинална открића. Читавог живота је био посвећен науци. Израдио је систем унутар којег је поред метафизике размотрио и теорију сазнања и филозофију природе. Такође,велики број текстова је посветио и палеонтологији, биологији, упоредној анатомији, физици, хемији, астрономији и о историји поменутих наука. Кратак период свога живота је посветио политици. Проглашен је за најистакнутију личност ваљевског краја свих времена. Бранислав Петронијевић је био члан Српске краљевске академије.


   Александар Белић ( Београд, 13. август 1876. - Београд, 26. фебруар 1960.) је био филолог. Своје школовање је започео у родном граду где је поред основне школе завршио и Прву београдску гимназију. Студије филологије почиње у Београду а наставља у Одеси и Москви. По завршетку студија враћа се у Београд где је постављен за доцента Велике школе. Годину дана је провео на универзитету у Лајпцигу где је написао и одбранио своју докторску дисертацију. Дуги низ година је предавао на Београдском универзитету српскохрватски језик, словенску филологију и лингвистику. Оснивач је часописа "Српски дијалектолошки зборник" који под окриљем Српске краљевске академије излази пуних 50 година. Поред овог часописа био је оснивач  а потом и уредник часописа "Речник српскохрватског књижевног и народног језика ". Био је ректор Београдског универзитета и председник Српске краљевске академије. Осим што је био први човек водеће културне институције у нашој земљи, био је члан и других академија наука: словачке, чешке, бугарске, баварске, пољске и почасни професор универзитета Ломоносов и универзитета у Глазгову. 


   Јован Бијелић ( Ревеник код Босанског Петровца, 30. јун 1884. - Београд, 12. март 1964. ) је био српски сликар и један од најзначајнијих ликовних стваралаца. Основну школу завршио је у Босанском Петровцу а по завршетку исте уписује Велику гимназију у Сарајеву. Студије сликарства започиње у Сарајеву а наставља у Кракову. Током свог живота боравио је у Паризу и Прагу. У Београду је живео од 1919. године где је радио као сценограф а потом шеф сликарске радионице народног позоришта. Највише је сликао портрете, пејзаже и мртву природу. Учествовао је у многим колективним изложбама. Своју прву самосталну изложбу имао је 1917. године у Сарајеву а другу 1919. године у Загребу, Самостално је излагао још у Београду, Љубљани и Бихаћу. Његова дела налазе се у више музеја и галерија међу којима су и Музеј савремене уметности у Београду као и Народни музеј у Београду и Спомен збирка Павла Бељанског у Новом Саду. Један је од оснивача и припадник сликарских група "Облик", "Самостални" и  "Независни ". Једна од  најпознатијих дела су "Портрет девојке", "Купачица", "Сарајево", "Двориште", "Јајце", "Кћи уметникова", "Портрет старице", "Девојчица са лутком" и многа друга.   Био је редован члан Српске академије наука и уметности. Нешто више на Јован Бијелић .


   Сава Поповић ( Арад, 28. август 1761. - Пешта, 21. септембар 1842 ) познатији као Сава Текелија је био први Србин доктор права, филантроп, ктитор, председник Матице српске и оснивач " Текелијанума". По завршетку српске школе уписао је Гимназију у Будиму а потом права у Пешти. У Пешти постаје први доктор права па је тако одмах добио место секретара код намесничког већа. Своју задужбину Текелијанум отвара у намери да се у њој школују сиромашни српски  ђаци и студенти из свих крајева у којима су живели Срби. Сава Текелија је узимао учешће у свим српским питањима а нарочито у просвети. Написао је мемоаре "Опасније од живота" и  "Дневник Саве Текелије". У 77. години свога живота изабран је за доживотног председника Матице српске. Своју личну библиотеку је поклонио управо Матици српској чиме је она постала једна од најстаријих и најзначајнијих библиотека у Србији. Сматра се за једног од највећих добротвора у српском народу. Више о Сави и његовом животу на  Сава Текелија . 

Ово су само поједина имена која су наше друштво обогатила и оплеменила. Имена која су  својим постојањем, радом и делима учинила нашу историју још већом и лепшом. Имена на која требамо и морамо бити поносни.    


извор: Википедија






   


      

Коментари

Популарни постови са овог блога

Ко је био Стефан Србин - значајна личност о којој се мало зна ?

Кир Стефан Србин ( крај XIV - XV век ) је био први српски познати композитор. Од краја XII  до почетка XIV века није сачуван ниједан српски музички запис па се стога Кир Стефан сматра првим српским композитором.

Литургијске песме које су забележене преносиле су се усменим путем па су сачуване до данас. Песме Стефана Србина су забележене касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле су се приписивале уз име овог композитора: протопсалт ( први певач десног хора ), доместик ( солиста и управитељ хора ), кир ( господин ). Кир Стефан је свој стваралачки рад писао на грчком и српскословенском језику. Стефанова најстарија и најдужа песма је " Ниња сили небесније с нами невидимо служет  ". 
Једини запис ове песме се налазио у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду познатом као " псалтикија ". Коста П. Манојловић снимио је 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа што је било драгоцено да се сачувају ови списи јер су оригинали изгорели у бомбард…

Како је настала црногорска капа?

Црногорска капа је саставни део црногорске народне ношње. Многи знају како црногорска капа изгледа али ретко ко зна како је она настала и ко је њен креатор?? Наравно, када се каже Црна Гора, прва помисао је Петар II Петровић Његош. Управо је Његош идејни творац ове капе. Ова капа није само пуки део народне ношње она је  по значењу много више од тога. Она симболизује приврженост две државе и њихову заједничку историју. Црвена боја представља крв која је проливена у Косовском боју док црни обод представља жал за страдалима. Пет златних нити симоблизују број векова које је Србија провела под Турцима а оцили симболизују друштвену припадност.  И тако је "најмудрија српска глава" украсила многе главе диљем Црне Горе.
извор "Историја српског народа"др Гојко Десница

О људима

Људи су, могло би се рећи, несвесна бића. Често дозвољавају себи да неко управља њима и њиховим животима. Често се деси да зависе од неког или нечега. Желе да искусе нешто ново и у свему покушавају да буду први. Пате од свих могућих болести а највише од доказивања. Верују у све живо и мртво а и у оно што им се каже. Свој малени живот траће на бесмислене ствари неретко пропуштајући праве прилике. Више мисле срцем него главом а има и оних који уопште не мисле. Најгори су они амбициозни што цео живот проводе јурећи за каријером притом не обраћајући пажњу да у тој јурњави губе себе и све око себе. Тек они што јуре новац, славу и популарност, ти су посебна прича. Богати су материјално и њима је то довољно. Увек виде оне изнад њих ( иако их има мање ) али не и оне испод њих ( иако су вишеструко бројнији ) и никад им није доста. Грабе и рукама и ногама као да ће сву своју заоставштину понети са собом на онај свет. Њих сам поменула тек онако реда ради јер какви год да су и они су људи.  " …

Кафана

Како време брзо пролази и како са собом доноси промене изузетно је тешко одржати нешто у већ постојећем облику. Многе институције су се промениле а неке потпуно нестале. Ретке су оне које су остале или боље речено опстале. Једна од ретких институција која је преживела маршале, председнике, велепоседнике и велеиздајнике је кафана. Кафана је увек заузимала посебно место у друштву. Оно што је чини јединственом је њена неуништивост. Када се изговори реч кафана обично се прво помисли на добар провод, међутим историјски гледано кафана има своје корене у животима свих нас. Некада су се у кафани склапали послови ( и данас је то случај само не тако чест ), многе песме су настале у кафани, многе љубави су се догодиле у кафани, многи уметници су своју инспирацију пронашли управо у кафани. Оно што кафану чини кафаном је амбијент и наравно њен неизоставни "инвентар" - боеми. Ко су у ствари боеми?  Боеми су људи који кафану доживљавају на другачији начин од осталих. То су дискретни хероји к…

Њихови а наши

Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на ком се налази обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нама мање или донекле позната. Имена која су важна за историје других земаља а опет везана за нас. Везана нечим нераскидивим и незамењивим - пореклом. Ово су неки од њих:


Шандор Петефи  рођен као Александар Петровић ( Кишкереш, 1. јануар 1823. - Шегешвар, 31. јул 1849. ) је био мађарски песник. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сматра се најбољим мађарским лирским песником 19. века. Више наШандор Петефи .

Јанош Хуњади ( рођен 1387.место није познато - 11. август 1456. Земун ) код нас познатији као Сибињанин Јанко је био жупан, северински бан, војвода Едеља, капетан Београда и  намесник Краљевине Мађарске. Рођен је као син Војка, Србина из Бана…

„Фантазија на српске теме“ - заборављено дело Корсакова

Николај Римски - Корсаков је један од најпознатијих руских композитора. Сматра се једним од највећи композитора па је због свог стварања али и педагошког рада један од чланова „Велике петорке“ . Његова наклоност према бајкама је резултирала да у свом стварању има наклоност и према темама. Поред „Фантазија на руске теме“ позната је и још једна „Фантазија на српске теме“„Фантазија на српске теме“  је композиција која је базирана на старим српским песмама. Ово  дело је касније послужило као мотив Петру Иљичу Чајковском приликом компоновања његовог „Словенског марша“ који је познат и под изворним именом Српско - руски марш.



извор Википедија

Милан Ракић: Симонида

Ископаше  ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу.
И као звезде угашене које, Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју, Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!

Један споменик за четири вере

" Спомен костурница погинулим ратницима 1912 - 1918" или "Споменик ратницима четири вере " на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године, ратницима погинулим током Балканских ратова као и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби на војничком гробљу док су остали учесници били сахрањивани у тзв. Швабском гробљу који се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом " Умро је сваки за своју отаџбину. " Женска секција" Удружења резервних официра и ратника "која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе све настрадале у ратовима у периоду 1912 - 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гро…

Степа Степановић - легенда у легендама

Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:
Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била je сахрана Степе Степановића.




Да нам живи, живи сендвич!

Сендвич, тај мали оброк који се најчешће користи као ужина постао је не само средство за брзу конзумацију већ и средство за брзу просперитизацију. Сендвич је код нас постао део вишенаменске употребе и као такав је доста напредовао. Сендвич не само да храни наше тело већ храни и наш ум. И не само то, српски сендвич је толико напредовао да се користи и као замена за лични доходак. Да, веровали или не али сви ми радимо за сендвич (на различите начине). Неки месечно зараде за празан сендвич (парче хлеба) а неки за пун сендвич јер су мало напреднији. Ови што једу напредније, они поред сендвича зараде и за флашицу воде па је тако њихов доходак нешто већи јер је ипак скупљи живот на хлебу и води него само на хлебу. Са водом или без али чини ми се да су нам сендвичи више посни него мрсни. То је и разумно јер сви живимо у истој држави и није лепо да се делимо на наше (који једу празан сендвич) и њихове (који једу напредније). А и то што више постимо а мање мрсимо је добро за здравље нације.  Мор…