Пређи на главни садржај

Рекапитулација успеха - Рио за историју


Завршне су летње Олимпијске игре у Рију. Србија је освојила 8 медаља од тога 2 злата, 4 сребра и 2 бронзе. Ако се узме у обзир да смо на Олимпијади у Лондону узели дупло мање медаља, свакако можемо бити задовољни учињеним. Оно што нам даје посебан разлог за задовољство су 4 медаље освојене у  екипним спортовима. Можда је у овом тренутку бесмислено истицати поједине екипе из наше експедиције али остаје упечатљиво да је наш  екипни спорт направио одличан резултат. Такође, податак за понос је да су све наше медаље освојене у различитим спортовима.
Очекивано или не али наше даме у одбојци и кошарци су ушле у анале српског олимпизма. Сребро у одбојци и бронза у кошарци су нешто што ће се дуго препричавати. Селектор Терзић од 2002. године води наш тим ка успесима којима надамо се неће бити краја још дуго. Поред медаља оно што нам Терза оставља су талентоване клинке за лепшу одбојкашку будућност. Често оспораван селектор је свој атест за добар рад добио у Рију у виду бронзане медаље која је обрадовала све поклонике одбојке укључујући и дежурне кривце. А тек Марина, шта тек рећи за ту жену?! Кад је постала селектор нисмо били на мапи озбиљних тимова а камоли тимова за медаљу. Од 2011. године наш тим је доживео прави преображај који нам је донео европско злато и олимпијску бронзу. Мало ли је? Не бих рекла. Божа Маљковић је једном рекао да је Ранко Жеравица "Доситеј Обрадовић наше кошарке". Бићу слободна да напишем да је Марина наш женски кошаркашки Доситеј. Кад сам већ код кошарке, ред је да поменем Салета и његове Орлове који лете све ближе ка кошаркашкој бесмртности. Неки су сумњали у њих и у њихов потенцијал али сама чињеница да су играли финале у кошарци најбоље осликава капацитет овог тима. Бићу искрена до краја и рећи ћу да ми је њихова медаља најдража. Међутим, синоним за медаљу у екипним спортовима је увек био ватерполо. И после ових Игара момци Дејана Савића су нам у аманет оставили још једну медаљу и то ону најсјајнију. Делфини су успели да освоје дуго чекано злато и тако још једном покажу ватерполо свету ко је главни. Боба и Жиле су се на најбољи начин опростили од репрезентације којој су много дали  и тако уступили место неким новим клинцима. Већ сам написала како ми је медаља Салетових момака најдража али ово злато ме је највише обрадовало.


А сад мало "индивидуалци." Сви знамо колико је тешко узети медаљу у колективном спорту  а у појединачном, то је тек посебна прича. Момак који је "повукао ногу" у освајању медаља је Давор Штефанек. Да ми је неко рекао да ће наша прва медаља на Играма бити у рвању не би му веровала. Ипак, десило се и то чудо из Суботице које нам је донело злато у једном од најстаријих олимпијских спортова. Ова медаља није само важна по свом сјају већ и по томе да је то прва олимпијска медаља у рвању после 32. године! Опет морам бити искрена и рећи да сам од рвања пре Игара знала само да постоје слободни и грчко - римски стил. Сада је већ ситуација нешто другачија тако да ћу следеће Даворово такмичење испратити спремна. Једна од ретких учесника у Рију којој сам уписала медаљу пре времена је Ивана Шпановић. Наша лепотица нас и овога пута није изневерила и после 60 година нам је донела олимпијско одличје и тиме затворила круг освајања медаља на великим такмичењима. Остаћу на кратко још у северној покрајини која нам је поред малопре поменутих медаља дала још једну медаљу у појединачним спортовима. Наравно, кајакаши Томићевић и Зорић су момци који су нас обрадовали сребрном медаљом. Ако су наши стрелци неочекивано остали без медаље онда су ови момци неочекивано ( барем за мене ) донели медаљу. И за крај наравно, чудо од детета - Тијана Богдановић. Теквондо је спорт са којим сам се упознала на прошлим Играма где је Милица била прва. Овога пута није било злато већ сребро али без обзира то не умањује успех ове младе девојке. Мали "џамбас" ( како сам прозвала Тијану ) је помало неправедно остала без злата. Ипак, после тешког жреба и борбе у финалу можемо слободно рећи једно велико, браво!   

Не желим да будем мала особа у овако великом тренутку али ипак желим да један део овог текста посветим и неуспесима јер су и они саставни део спорта. За мене је највеће разочарење свакако рана елиминација Новака Ђоковића са олимпијског турнира. Шта је разлог томе не знам и не улазим у то али чињеница је да је Ноле био наш главни адут за медаљу. Новак ће у Токију имати шансу за поправни и дубоко у себи верујем да ће је искористити јер ако постоји спортска правда медаљу треба да освоји. Спорт који нам је са сваке Олимпијаде доносио по барем једну медаљу је овога пута остао без исте. Стрелци су у Рију подбацили и то треба искрено рећи. Барјактарка Ивана која је са прошле Олимпијаде донела сребро у Рију је остала празних руку. Надам се да ће на следећим Играма бити спремна да "нанишани" ново одличје и да ће је њене колеге пратити у томе. Резултати осталих спортиста су за мене мање - више очекивани и они тренутно осликавају реално стање.


У држави којој се често додаје префикс спортска, јавља се дилема да ли заслужује спортисте које има? Како држава сигурно не али као народ да! Држава која је спортистима ( као и осталим грађанима ) маћеха а не мајка не заслужује да се кити туђим успесима јер тим успесима није допринела ни 1 %. Тужно је и поразно сазнање да спортисти воле своју земљу а да њихова земља њих не воли. Али ту државну неправду исправља народ ове државе који на спортисте гледа као на националне хероје. Додаћу још, и треба! Кажу да се у ниједној нормалној земљи било која личност не поистовећује са јунацима из историје. То је тачно, јер у нормалној земљи њени грађани имају разлога за срећу без спортиста и њихових успеха док је код нас ситуација тотално другачија. Нажалост, нама су спортисти једини извор среће и радости и сваки њихов успех и неуспех доживљавамо као лични. 

Ако узмемо у обзир да Србија тек треба да добије атлетску дворану, да је стрељана све мање, да мало градова има затворене базене, да су терени за баскет све празнији, да су дворане у катастрофалном стању, да је клупски спорт на аматерском а не професионалном нивоу као и то да школски спорт никад није био на нижим гранама онда успеси попримају још веће размере. Ово су перманентни проблеми који се требају свакодневно решавати. Проблеми који су свима добро познати о којима се прича и пише а који се не решавају. Проблеми које виде сви осим оних који требају да решавају те исте проблеме. Мада, кад мало боље размислим и они их виде али их не решавају јер им је тако лакше. Тужна је чињеница да је мерило за улагање у спорт постало вагање ко је од Титових близанаца добио више новца у фудбалу и кошарци! Потпуна је бесмислица да фудбалери имају центар за припреме у Старој Пазови док они који то заслужују не могу да се изборе за најобичнију топлу воду у базену. Истина, у Старој Пазови се могу припремати и други спортисти али је он пре свега намењен фудбалерима. А тек прича око националног стадиона. Зар није паметније тај новац поделити општинама и градовима у Србији за омасовљење спорта? Зашто сви гледају краткорочни а не дугорочни циљ? Разумем да фудбал има гледаност и да та гледаност доноси новац који ко зна где заврши али приоритет треба дати улагању у спортске објекте јер се у њима стварају шампиони а не на трибинама. Сиромаштво је велико и људи тешко живе па и са финансијског аспекта треба омогућити да спорт буде доступан свима. Кратак сиже овог очајног стања у српском спорту може стати у једну реч - црнило.


Ипак, у овој маћехинској држави у којој шампиони моле и вапе да их неко чује, рођени су многи спортски Дон Кихоти који су спремни да се боре и изборе за свој успех и за своју земљу. Ту њихову љубав и оданост не могу да убију ни они највећи уништитељи спорта. Јер ниједан издајник не може да мрзи своју земљу колико они могу да је воле. А овој квази господи која о свему одлучује треба рећи да њихове честитке не значе поштовање већ понижење њихових успеха. Јер ако ти неко честита на успеху а притом не жели да ти помогне ( што се очекује од нормалне државе ) не исказује ти поштовање већ те срозава до дна. А наши спортисти то свакако нису заслужили!










Коментари

Популарни постови са овог блога

Ко је био Стефан Србин - значајна личност о којој се мало зна ?

Кир Стефан Србин ( крај XIV - XV век ) је био први српски познати композитор. Од краја XII  до почетка XIV века није сачуван ниједан српски музички запис па се стога Кир Стефан сматра првим српским композитором.

Литургијске песме које су забележене преносиле су се усменим путем па су сачуване до данас. Песме Стефана Србина су забележене касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле су се приписивале уз име овог композитора: протопсалт ( први певач десног хора ), доместик ( солиста и управитељ хора ), кир ( господин ). Кир Стефан је свој стваралачки рад писао на грчком и српскословенском језику. Стефанова најстарија и најдужа песма је " Ниња сили небесније с нами невидимо служет  ". 
Једини запис ове песме се налазио у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду познатом као " псалтикија ". Коста П. Манојловић снимио је 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа што је било драгоцено да се сачувају ови списи јер су оригинали изгорели у бомбард…

Како је настала црногорска капа?

Црногорска капа је саставни део црногорске народне ношње. Многи знају како црногорска капа изгледа али ретко ко зна како је она настала и ко је њен креатор?? Наравно, када се каже Црна Гора, прва помисао је Петар II Петровић Његош. Управо је Његош идејни творац ове капе. Ова капа није само пуки део народне ношње она је  по значењу много више од тога. Она симболизује приврженост две државе и њихову заједничку историју. Црвена боја представља крв која је проливена у Косовском боју док црни обод представља жал за страдалима. Пет златних нити симоблизују број векова које је Србија провела под Турцима а оцили симболизују друштвену припадност.  И тако је "најмудрија српска глава" украсила многе главе диљем Црне Горе.
извор "Историја српског народа"др Гојко Десница

О људима

Људи су, могло би се рећи, несвесна бића. Често дозвољавају себи да неко управља њима и њиховим животима. Често се деси да зависе од неког или нечега. Желе да искусе нешто ново и у свему покушавају да буду први. Пате од свих могућих болести а највише од доказивања. Верују у све живо и мртво а и у оно што им се каже. Свој малени живот траће на бесмислене ствари неретко пропуштајући праве прилике. Више мисле срцем него главом а има и оних који уопште не мисле. Најгори су они амбициозни што цео живот проводе јурећи за каријером притом не обраћајући пажњу да у тој јурњави губе себе и све око себе. Тек они што јуре новац, славу и популарност, ти су посебна прича. Богати су материјално и њима је то довољно. Увек виде оне изнад њих ( иако их има мање ) али не и оне испод њих ( иако су вишеструко бројнији ) и никад им није доста. Грабе и рукама и ногама као да ће сву своју заоставштину понети са собом на онај свет. Њих сам поменула тек онако реда ради јер какви год да су и они су људи.  " …

Кафана

Како време брзо пролази и како са собом доноси промене изузетно је тешко одржати нешто у већ постојећем облику. Многе институције су се промениле а неке потпуно нестале. Ретке су оне које су остале или боље речено опстале. Једна од ретких институција која је преживела маршале, председнике, велепоседнике и велеиздајнике је кафана. Кафана је увек заузимала посебно место у друштву. Оно што је чини јединственом је њена неуништивост. Када се изговори реч кафана обично се прво помисли на добар провод, међутим историјски гледано кафана има своје корене у животима свих нас. Некада су се у кафани склапали послови ( и данас је то случај само не тако чест ), многе песме су настале у кафани, многе љубави су се догодиле у кафани, многи уметници су своју инспирацију пронашли управо у кафани. Оно што кафану чини кафаном је амбијент и наравно њен неизоставни "инвентар" - боеми. Ко су у ствари боеми?  Боеми су људи који кафану доживљавају на другачији начин од осталих. То су дискретни хероји к…

„Фантазија на српске теме“ - заборављено дело Корсакова

Николај Римски - Корсаков је један од најпознатијих руских композитора. Сматра се једним од највећи композитора па је због свог стварања али и педагошког рада један од чланова „Велике петорке“ . Његова наклоност према бајкама је резултирала да у свом стварању има наклоност и према темама. Поред „Фантазија на руске теме“ позната је и још једна „Фантазија на српске теме“„Фантазија на српске теме“  је композиција која је базирана на старим српским песмама. Ово  дело је касније послужило као мотив Петру Иљичу Чајковском приликом компоновања његовог „Словенског марша“ који је познат и под изворним именом Српско - руски марш.



извор Википедија

Њихови а наши

Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на ком се налази обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нама мање или донекле позната. Имена која су важна за историје других земаља а опет везана за нас. Везана нечим нераскидивим и незамењивим - пореклом. Ово су неки од њих:


Шандор Петефи  рођен као Александар Петровић ( Кишкереш, 1. јануар 1823. - Шегешвар, 31. јул 1849. ) је био мађарски песник. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сматра се најбољим мађарским лирским песником 19. века. Више наШандор Петефи .

Јанош Хуњади ( рођен 1387.место није познато - 11. август 1456. Земун ) код нас познатији као Сибињанин Јанко је био жупан, северински бан, војвода Едеља, капетан Београда и  намесник Краљевине Мађарске. Рођен је као син Војка, Србина из Бана…

Један споменик за четири вере

" Спомен костурница погинулим ратницима 1912 - 1918" или "Споменик ратницима четири вере " на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године, ратницима погинулим током Балканских ратова као и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби на војничком гробљу док су остали учесници били сахрањивани у тзв. Швабском гробљу који се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом " Умро је сваки за своју отаџбину. " Женска секција" Удружења резервних официра и ратника "која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе све настрадале у ратовима у периоду 1912 - 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гро…

Степа Степановић - легенда у легендама

Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:
Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била je сахрана Степе Степановића.




Милан Ракић: Симонида

Ископаше  ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу.
И као звезде угашене које, Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју, Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!

Да нам живи, живи сендвич!

Сендвич, тај мали оброк који се најчешће користи као ужина постао је не само средство за брзу конзумацију већ и средство за брзу просперитизацију. Сендвич је код нас постао део вишенаменске употребе и као такав је доста напредовао. Сендвич не само да храни наше тело већ храни и наш ум. И не само то, српски сендвич је толико напредовао да се користи и као замена за лични доходак. Да, веровали или не али сви ми радимо за сендвич (на различите начине). Неки месечно зараде за празан сендвич (парче хлеба) а неки за пун сендвич јер су мало напреднији. Ови што једу напредније, они поред сендвича зараде и за флашицу воде па је тако њихов доходак нешто већи јер је ипак скупљи живот на хлебу и води него само на хлебу. Са водом или без али чини ми се да су нам сендвичи више посни него мрсни. То је и разумно јер сви живимо у истој држави и није лепо да се делимо на наше (који једу празан сендвич) и њихове (који једу напредније). А и то што више постимо а мање мрсимо је добро за здравље нације.  Мор…