Пређи на главни садржај

Иван Буњин - први руски нобеловац


Иван Алексејевич Буњин је рођен 22. октобра 1870. године у руском граду Вороњежу. Био је романописац, песник, приповедач и први Рус добитник Нобелове награде за књижевност. Пореклом је из породице у којој се књижевност неговала и у којој је било знаменитих песника. Породица Буњин је имала племићко порекло тако да је била у могућности да младом Буњину обезбеди најбоље школовање. Своје прве песме ( збирка песама Јесен ) Иван објављује 1901. године са непуних 17 година и за њих добија Пушкинову награду. У својим раним двадесетим упознаје Чехова, Толстоја и Горког. Преводи са француског и енглеског Лонгфелоуа, Бајрона, Тенисона и Мисеа. Први објављени роман Село објављен 1909. године му отвара пут на Академију. Успех овог романа у извесној мери дугује скандалу - сељак, идеализован код руских писаца, приказан је ограничен, похлепан и насилан. У време Октобарске револуције Буњин бежи у Француску преко Србије, успевајући да избегне стрељање захваљујући Луначарском. Горки га је сматрао највећим руским мајстором стила чак је и Стаљин једно време размишљао да му омогући повратак у државу. Важно је рећи да су  Буњинове књиге за време Стаљиновог режима биле забрањене за читање. Сматрао је да Русија сама треба да решава своје проблеме па је тако изјавио " радије бих умро него се вратио у Русију уз помоћ Пољске и  Енглеске ". Јавно диже свој глас против социјализма 1933. године. Такође, 1933. године добија Нобелову награду за књижевност а за преводе са енглеског језика награђен је премијом Руске академије уметности. Његова најпознатија дела су: " Село ", " Господин из Сан Франциска ", " Живот Арсењева ", мемоари " Успомене " и многа друга. Сунчаница, кратка прича из Буњиновог дневника " Проклети дани "  екранизована је од стране Никите Михалкова у филм који има исти назив као и приповетка. Није био присталица књижевних покрета и био је ближи реализму, психолошком портрету и класичној књижевности него сложеној радњи. Приповедао је о пропасти племства, декаденцији царске власти, беди сељаштва, пропасти царства као и о својим путописима из Азије. У Русији се и данас мало зна о животу и раду Ивана Буњина тако да већина Руса још увек није упозната са његовим ликом и делом. Иван Буњин је остатак свог живота провео ван  Русије. Умро је 8. новембра 1953. године у Паризу. 
                                                                                         извор, Блиц
Ознаке:
Реакције:

Коментари

Постави коментар

Будите слободни и оставите своја мишљења, сугестије и коментаре.

Популарни постови са овог блога

Ко је био Стефан Србин - значајна личност о којој се мало зна ?

Кир Стефан Србин ( крај XIV - XV век ) је био први српски познати композитор. Од краја XII  до почетка XIV века није сачуван ниједан српски музички запис па се стога Кир Стефан сматра првим српским композитором.

 Литургијске песме које су забележене преносиле су се усменим путем па су сачуване до данас. Песме Стефана Србина су забележене касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле су се приписивале уз име овог композитора: протопсалт ( први певач десног хора ), доместик ( солиста и управитељ хора ), кир ( господин ). Кир Стефан је свој стваралачки рад писао на грчком и српскословенском језику. Стефанова најстарија и најдужа песма је " Ниња сили небесније с нами невидимо служет  ". 
Једини запис ове песме се налазио у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду познатом као " псалтикија ". Коста П. Манојловић снимио је 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа што је било драгоцено да се сачувају ови списи јер су оригинали изгорели у бомбард…
Постави коментар
Прикажи све

Како је настала црногорска капа?

Црногорска капа је саставни део црногорске народне ношње. Многи знају како црногорска капа изгледа али ретко ко зна како је она настала и ко је њен креатор?? Наравно, када се каже Црна Гора, прва помисао је Петар II Петровић Његош. Управо је Његош идејни творац ове капе. Ова капа није само пуки део народне ношње она је  по значењу много више од тога. Она симболизује приврженост две државе и њихову заједничку историју. Црвена боја представља крв која је проливена у Косовском боју док црни обод представља жал за страдалима. Пет златних нити симоблизују број векова које је Србија провела под Турцима а оцили симболизују друштвену припадност.  И тако је "најмудрија српска глава" украсила многе главе диљем Црне Горе.
извор "Историја српског народа"др Гојко Десница
Постави коментар
Прикажи све

О људима

Људи су, могло би се рећи, несвесна бића. Често дозвољавају себи да неко управља њима и њиховим животима. Често се деси да зависе од неког или нечега. Желе да искусе нешто ново и у свему покушавају да буду први. Пате од свих могућих болести а највише од доказивања. Верују у све живо и мртво а и у оно што им се каже. Свој малени живот траће на бесмислене ствари неретко пропуштајући праве прилике. Више мисле срцем него главом а има и оних који уопште не мисле. Најгори су они амбициозни што цео живот проводе јурећи за каријером притом не обраћајући пажњу да у тој јурњави губе себе и све око себе. Тек они што јуре новац, славу и популарност, ти су посебна прича. Богати су материјално и њима је то довољно. Увек виде оне изнад њих ( иако их има мање ) али не и оне испод њих ( иако су вишеструко бројнији ) и никад им није доста. Грабе и рукама и ногама као да ће сву своју заоставштину понети са собом на онај свет. Њих сам поменула тек онако реда ради јер какви год да су и они су људи.  " …
Постави коментар
Прикажи све

Кафана

Како време брзо пролази и како са собом доноси промене изузетно је тешко одржати нешто у већ постојећем облику. Многе институције су се промениле а неке потпуно нестале. Ретке су оне које су остале или боље речено опстале. Једна од ретких институција која је преживела маршале, председнике, велепоседнике и велеиздајнике је кафана. Кафана је увек заузимала посебно место у друштву. Оно што је чини јединственом је њена неуништивост. Када се изговори реч кафана обично се прво помисли на добар провод, међутим историјски гледано кафана има своје корене у животима свих нас. Некада су се у кафани склапали послови ( и данас је то случај само не тако чест ), многе песме су настале у кафани, многе љубави су се догодиле у кафани, многи уметници су своју инспирацију пронашли управо у кафани. Оно што кафану чини кафаном је амбијент и наравно њен неизоставни "инвентар" - боеми. Ко су у ствари боеми?  Боеми су људи који кафану доживљавају на другачији начин од осталих. То су дискретни хероји к…
Постави коментар
Прикажи све

Њихови а наши

Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на ком се налази обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нама мање или донекле позната. Имена која су важна за историје других земаља а опет везана за нас. Везана нечим нераскидивим и незамењивим - пореклом. Ово су неки од њих:


Шандор Петефи  рођен као Александар Петровић ( Кишкереш, 1. јануар 1823. - Шегешвар, 31. јул 1849. ) је био мађарски песник. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сматра се најбољим мађарским лирским песником 19. века. Више наШандор Петефи .

Јанош Хуњади ( рођен 1387.место није познато - 11. август 1456. Земун ) код нас познатији као Сибињанин Јанко је био жупан, северински бан, војвода Едеља, капетан Београда и  намесник Краљевине Мађарске. Рођен је као син Војка, Србина из Бана…
2 коментара
Прикажи све

„Фантазија на српске теме“ - заборављено дело Корсакова

Николај Римски - Корсаков је један од најпознатијих руских композитора. Сматра се једним од највећи композитора па је због свог стварања али и педагошког рада један од чланова „Велике петорке“ . Његова наклоност према бајкама је резултирала да у свом стварању има наклоност и према темама. Поред „Фантазија на руске теме“ позната је и још једна „Фантазија на српске теме“.  „Фантазија на српске теме“  је композиција која је базирана на старим српским песмама. Ово  дело је касније послужило као мотив Петру Иљичу Чајковском приликом компоновања његовог „Словенског марша“ који је познат и под изворним именом „Српско - руски марш“.



извор Википедија
Постави коментар
Прикажи све

Милан Ракић: Симонида

Ископаше  ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу.
И као звезде угашене које, Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју, Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!
Постави коментар
Прикажи све

Један споменик за четири вере

" Спомен костурница погинулим ратницима 1912 - 1918" или "Споменик ратницима четири вере " на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године, ратницима погинулим током Балканских ратова као и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби на војничком гробљу док су остали учесници били сахрањивани у тзв. Швабском гробљу који се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом " Умро је сваки за своју отаџбину. " Женска секција" Удружења резервних официра и ратника "која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе све настрадале у ратовима у периоду 1912 - 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гро…
Постави коментар
Прикажи све

Степа Степановић - легенда у легендама

Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:
Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била je сахрана Степе Степановића.




Постави коментар
Прикажи све

Да нам живи, живи сендвич!

Сендвич, тај мали оброк који се најчешће користи као ужина постао је не само средство за брзу конзумацију већ и средство за брзу просперитизацију. Сендвич је код нас постао део вишенаменске употребе и као такав је доста напредовао. Сендвич не само да храни наше тело већ храни и наш ум. И не само то, српски сендвич је толико напредовао да се користи и као замена за лични доходак. Да, веровали или не али сви ми радимо за сендвич (на различите начине). Неки месечно зараде за празан сендвич (парче хлеба) а неки за пун сендвич јер су мало напреднији. Ови што једу напредније, они поред сендвича зараде и за флашицу воде па је тако њихов доходак нешто већи јер је ипак скупљи живот на хлебу и води него само на хлебу. Са водом или без али чини ми се да су нам сендвичи више посни него мрсни. То је и разумно јер сви живимо у истој држави и није лепо да се делимо на наше (који једу празан сендвич) и њихове (који једу напредније). А и то што више постимо а мање мрсимо је добро за здравље нације.  Мор…
2 коментара
Прикажи све