Бићу искрена и одмах ћу рећи да ова реченица у наслову није настала у мом мозгу већ сам је видела на Интернету. Ово је заправо једна сјајна парола да се широке масе позову на коришћење својих можданих вијуга. Неискоришћени капацитет или ипак закржљала меморија све једно је јер многи од нас ( не ) свесно не желе да скину паучину са своје меморије. Некима не одговара да је скину а неки су се толико умотали у паучину да ништа не виде.
Јавно мњење нам већ годинама уназад креира телевизија. Телевизија нам је постала не само средство информисања већ и равноправан учесник у нашим животима. На тој телевизији осим што можете видети временску прогнозу, погледати неки филм, серију или пак спортски догађај можете да чујете информације како из светске тако из домаће политике. За свет ме мало баш брига, јер њега брига за нас па му узвраћам истом мером. То је ваљда тај реципроцитет који смо учили у школи.
На тој телевизији све изгледа некако лепше и боље него у стварности. Почев од људи које гледамо ... некако су другачији ... али не због шминке већ због понашања. Сви су љубазни, учтиви, пазе шта говоре и углавном немају проблем да искажу своје мишљење јер га немају. Раде оно што им се каже и не праве неке велике проблеме а и ако се нађе неки преступник који мисли својом главом буде учтиво удаљен јер је превише мислио. Неки брину за њих и као добри родитељи не дозвољавају да им се детету не догоди главобоља од превеликог размишљања па их пошаљу на наградни одмор.
На тој телевизији нису само другачији људи већ и живот. На телевизији је живот као у бајци. Кад укључите телевизор у први мах нисте сигурни да ли вам водитељ чита вести или причу за лаку ноћ?! На том малом екрану сви раде и граде, плате и пензије расту док инфлација пада. Људи моји, ма никада се није тако добро живело, гради се више путева него за време Тита, запошљавамо више људи него икад али не само то него што смо извршили промене које сви хвале ... тако каже телевизија. Телевизија још каже да из Брисела добијамо семафоре, и то неке који имају само црвена и зелена светла. Ух, извињавам се ... мало сам побркала то нису семафори то су само сигнали за одобравање неких преговора који трају дуже од грчке химне. Мада за разлику од грчке химне која има крај ови преговори немају па је можда боље да напишем да преговори трају као грчка химна на repeat - у. Телевизија каже још и то да је заплењено толико дроге и оружја до те мере да су наша деца сад најсигурнија у региону. А регион, никад није био у тако доброј позицији. А знате ли зашто? Не знате. Зато што смо ми лидери у том региону ... тако каже телевизија. Иначе, та телевизија нам емитује и стварни живот који се одвија у живом програму. Он се на књижевном српском језику назива reality show и он је баш едукативног карактера. Све више телевизија свој образовани програм употпуњује овим садржајем. Као што се може прочитати, та телевизија је чудо она не само да нас информише, забавља и едукује она има и одговоре на наша питања и недоумице. Ма, телевизија није било какво чудо она је светско чудо. Она је једина која нам прича све оно што желимо да чујемо. И не само што нам прича приче него нам пружа прилику да те приче видимо. Па, ко још има ту могућност да нам исприча и прикаже све оно што ми желимо ? Па, нико осим телевизије. Зато је она ново светско чудо и то чудо које није створила природа него човек.
Да будем искрена телевизија и ја смо одавно у свађи. Ја телевизији не требам а вала не треба ни она мени. Она има свој свакодневни живот а ја свој. Она одлично функционише без мене а и ја без ње. Та свађа између телевизије и мене се догодила онда када сам искључила телевизор а укључила мозак. И да вам кажем, ништа ми се ту није поклопило јер стварност и телевизија нису били на истој страни. Онда сам схватила да телевизија ипак прича приче за лаку ноћ.
Коментари
Постави коментар
Будите слободни и оставите своја мишљења, сугестије и коментаре.