Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за 2018

Љубомир Симовић: "Балада о Стојковићима"

Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса? Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи. Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, – прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу. Дође и вече. Уморили се стрелци. Одвезују нас, псују нам Бога и мајку. Са стрељања се враћамо кући -ко с посла, и док се у кујни подгрева вечера жене нам крпе рупе у оделу. После вечере прегледам домазлук: закрпим кров, подупрем ограду, накупим кишницу у каце и араније. Уто и спавању време. Пре но заспим кажем жени: вешаће ме у пет, гледај да ме пробудиш нешто раније. Ујутру вешала, нова новцата, чврста, ужад јака, џелати обучени, – руку на срце, ничему замерке нема. Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, – ми живи, сви нас туку и псују, али ако. Сутрадан зором довуку грања и…

Текст о једном "Јутру" које је променило све

Млади сте, имате проблеме, страхове, недоумице. Питате се како даље? Шта радити? Остати или отићи? Звучи познато, зар не?  Сва та наша неизвесност приказана је на један реалан начин у серији "Јутро ће променити све". Четворо младих људи различитих професија и карактера причају нам своје животне приче које су заправо приче свих нас. Љуба (Андрија Кузмановић) провинцијалац у великом граду, покушава да оствари нормалан живот после прераног прекида спортске каријере. И као већина младих људи код нас, Љуба не жели да напусти велики град и врати се кући.  Саша (Исидора Симијоновић) дете разведених родитеља. Иако је одрасла без оца који је напустио као бебу, Саша покушава на све начине да се избори за себе без помоћи своје мајке. Због тога напушта факултет и отвара кафић симболичног имена "Нула"Филип (Никола Ракочевић) "ЕТФ-овац" који се из далеке Америке по личној жељи враћа кући. Његов долазак је изненадио све јер се ради о дечку који је као најбољи студент гра…

Тесла портрет међу маскама

"Тесла портрет међу маскама" књига Владимира Пиштала која је посвећена животу и раду светском а нашем научнику Николи Тесли, представља својеврстан омаж овом великану. Књига која је добила НИН- ову награду 2009. године је једна од књига која се мора прочитати а ево и зашто: У књизи су поред Тесле протагонисти сви чиниоци његовог не само приватног и професионалног живота (породица, пријатељи, сарадници, колеге и др.) већ и људи који су били ефемерне појаве у његовом животу што ову књигу чини веома сажетом. Поред тога може се прочитати какав је Тесла био као син а какав као брат, какав као пријатељ а какав као научник? Оно што је можда и најзанимљивије јесте чињеница да је Тесла био далеко испред свог времена јер су његови патенти толико били савремени за то време да су га људи сматрали лудим. Поменућу само чињеницу да је Тесла осмислио првог робота али и пренос слике и звука на даљину које нико тада није могао да разуме. Деценијама касније у ери технологија, робота и друштвених …

Како је Нушић инспирисао Сремца на напише "Зону Замфирову"?

Када се Нушић приликом једног доласка из Приштине (где је службовао) у Београд састао у кафани са својим пријатељем и колегом Стеваном Сремцем испричао му је једну занимљиву причу о "побегуљи". Та истинита прича која се одиграла у Приштини на Сремца је оставила толико јак утисак да је у њој видео савршен материјал за добар комад. Просто, ни самом Стеву (како га је Нушић звао) није било јасно зашто његов друг не напише комедију на ту тему?
Нушић (који је био у дилеми) му је одговорио да он то не може да напише јер је то ћерка његовог доброг пријатеља, али... И Нушићу и Сремцу се овај догађај учинио толико занимљивим да би, како је рекао Нушић, "било штета да пропадне ова прича". На ту опаску Сремац је спремно доскочио: "Дај мени да то обрадим." Нушић је дао одобрење свом другу да напише "Зону" али под једним условом, да не помиње Приштину као место у ком се одиграо тај немили догађај. Услов је био прихваћен и Стева је радњу приче изместио у Ниш.  
Та…

Где је нестала грађанска Србија?

Србија у 21. веку изгледа као да је остала у прошлом. Живимо тако како живимо и гледамо да преживимо. Боримо се за себе а у тој животној борби која вечно траје губимо жељу да се боримо за основне ствари. Приступачно радно место, образовање, здравствено осигурање је појео капитализам у корист ситних душа. Често пута су баш те ситне душе особе од којих ми зависимо. И те ситне душе као да су свима нама појеле наше душе па тако без душе срљамо у пропаст. Људи, па где ће вам душа?!  Навикли смо, нарочито последњих година, да сваку добру идеју и иницјативу исполитизујемо. Заправо, кад мало боље размислим сви смо исполитизовани. Народ који је преживео велике ратове и још веће лажи, велика разочарења и још веће патње (све захваљујући политици) изгубио је осећај за све оно што је грађанско.
 Демократија која је симбол за слободу данас је еквивалентна са партократијом која је симбол слободе данашњице. Ако си у партији ти си слободан човек у сваком смислу. Ако је слобода један од симбола грађанства…

Један Теслин рођак

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током "Олује" дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју "Николе Тесле". Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: "Шта хоћеш?" а декица му одговори: "Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам." Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

"Пољопривредно-сточарска" култура илити "Задруга " и "Фарма"

Жао ми је што морам да употребим баш овај термин "пољопривредно-сточарска" у негативној конотацији али како другачије назвати ову (не)културу?! "Задруга" и арма" више нису синоним за сељака, пољопривредника за рад и муку и хлеб са седам кора већ синоним за нерад и хлеб без мотике. Постоје као доказ да се нерад исплати више од рада. Ову "пољопривредно-сточарску" културу нам сервира стока и то она људска...најгора могућа...дивља! Стока која не муче, која не њиче, која не блеји (у ово баш нисам сасвим 100% сигурна!?), стока која не спава у штали (мада би требало),стока која не иде на четири већ на две ноге. Ова чуда са којима се мајка природа озбиљно поиграла су интелектуално осиромашена исто као и онај уранијум из 1999. Ова чуда без мозга, без осећања, без морала, без стида...ова чуда која сам ја назвала стоком...та чуда данас нам креирају стварност. Та чуда која ми не гледамо јер она гледају нас; са екрана, са билборда из новина и друштвених мре…

Да ли знате: Зашто се каже – “Кажи драгичка”?

Колико пута сте до сада чули “Кажи драгичка”? Наравно – прва асоцијација и јесте да ћете чути неку лепу вест или да ће вас неко обрадовати, али да ли знате зашто се то тако каже? Постоји много различитих реченица и израза у српском језику које смо прихватили такве какве смо их научили и схватили њихова значења, али можда се нисмо ни запитали како су оне настале. Када некоме желимо да саопштимо неку лепу вест неретко као увод користимо управо израз “Кажи драгичка”. Овај узвик настао је по госпођи Драгић која је живела у Београду и имала веома занимљив хоби. Наиме, госпођа Драгић је увек знала најсвежије вести из (приватног) живота познатих Београђана, а своју “славу” је стекла управо препричавајући те пикантерије које су се дуго памтиле и преносиле даље. Управо је зато постало популарно да када неко жели да исприча неки трач каже “Кажи Драгићка”, а онај ко каже “Драгићка” даје сигнал да жели и да чује најновије пикантерије. Временом је “Ћ” прешло у “Ч” због промене акцента, па је Драгићка п…

Цитати за размишљање

Толико добрих цитата који подстичу на размишљање. Ових неколико написаних имају један заједнички именитељ - истину!
"Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!" - Доситеј Обрадовић"Дођу тако времена кад паметан заћути, будала проговори а фукара се обогати." - Иво Андрић"Све Дрине на овом свету су криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити али никад не смемо престати да их исправљамо." - Иво Андрић"Доброта је на овом свету голо сироче." - Иво Андрић"Успех је оно што човеку врат ломи." - Иво Андрић"Човек добија када даје." - Меша Селимовић"Живот има онај смисао који му ми дамо." - Јован Дучић"Прва особина примитивног човека да се боји свега што не разуме, на првом месту памети." - Јован Дучић"Нико није умро пре своје смрти." - Максим Горки"Господо, вама који верујете да у демократији лежи морална снага једног друштва, роткве вам стругане!" - Бранислав Нушић"Ја се поклоним …

Божанствена поезија божанствене Милене Марковић

Поезија Милене Марковић је за мене највеће откриће икад! Ако би ме неко питао, да опишем Миленину поезију рекла их да је то нешто најбожанственије што нам се догодило. Зашто? Зато што се Миленина поезија може сматрати савременом српском епиком - без претеривања. Песма "Малена Бањска"  написана испод текста је доказ мојих тврдњи.

Кренула сам у Митровицу Ибарском магистралом,
тамо су чучавци и трактори и дрвеће,
отежало од воћа, и девојчице са голим пупковима. Стигла сам до Косова одакле је моја мајка и њена мајка, и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан. Видела сам америчке војнике, гузати су а један је носио, бифокалне наочари. Доста су мали можда неке веће шаљу на, друга места. Свуда су висиле заставе, мени то не значи застава је застава. У војску нисам ишла а нисам ни способна, и велика сам кукавица и лажем кад зинем. А трава је била толико зелена да убада, и небо је било тако близу да успава, сладак сан на пустом пољу. И шта ће ту ти гузати војници наоружани до зуба? И онда сам видел…

Да ли заиста знамо колико је сати?

Колико је сати? - питање које постављате када желите да знате тачно време тј. временску одредницу. И тако када погледате на сат (све ређе) или на телефон (све чешће) изговорићете неке бројеве. Али колико заиста има сати или боље речено колико има времена за нас нећете видети ни на сату ни на телефону него на видеу испод текста? 


ScanBot апликација и њено коришћење

ScanBot апликација спада у оне корисне технолошке иновације. ScanBot служи за претварање слике у PDF формат. Поред тога што се може урадити појединачна слика ова апликација пружа могућност и прављења PDF скрипте. 
Апликација се може преузети у Play продавницама и њена иконица је приказана на слици. Апликација је потпуно бесплатнаали су у њој дозвољене одређене куповине. Тренутна оцена корисника је 4,2 што ScanBot тренутно ставља на прво место апликација ове врсте. Тренутно је користи 7 милиона људи а на Play продавници има милион преузимања. Њена једноставност у раду је оно што ову апликацију чини тако популарном. Оно што је битно знати пре коришћења (а то мало људи зна) је да позадина на коју се ставља папир не сме бити беле боје односно позадина се мора разликовати од боје површине која се слика. То је  једини услов који је потребно испунити како би ова апликација направила добар PDF снимак.
Како функционише  ScanBot? Зелени оквир приказан на слици на основу позиционирања  руку одређу…

Кућа сећања и заборава

"Кућа сећања и заборава" Филипа Давида је јединствен пример како историја и уметност умеју да створе врхунско дело. И то не било какво дело - дело које баштини страдање српских Јевреја и антифашистичку традицију. Иако се Филип Давид претежно бави Јеврејима, њиховом животу пре, током и након рата, начину на који су се спасавали и крили у овој књизи се описује Београд и међуљудски односи у том периоду. Наравно, посебан осврт се ставља на Старо сајмиште које је Давид на неки начин отргнуо од вечног заборава вечно заборавног народа. Уништене породице, жеља да се сазна истина о потомцима истих, као и сопственим коренима, дају посебну тежину и употпуњују причу. Темом, наративом и стилом писања ова књига има све елементе који је препоручују за школску лектиру.   Чувени редитељ Горан Паскаљевић је управо у овој књизи пронашао мотив за свој филм "Кад сване дан." 

Брзо смо постали нација без циља

Кроз историју нашег народа долазило је до искушења која су тражила борбу, жртву чак и радикалне акте у борби за виши циљ. Ми смо народ који никада није био поданички и који није волео да трпи. Неки су тој борби ишли су до те мере да су за свој идеал били спремани да иницирају рат светских размера. "Младобосанци" који су живели у Аустроугарској и који су по својим признањима имали пристојан живот се тим животом нису задовољавали. Зашто? Зато што су били тлачени, зато што нису имали слободу и избор, зато што нису имали право на свој идентитет (национални, језички, културни и историјски) зато што нису желели да прихвате оно што им се намеће, зато што нису желели да буду оно што нису...Тај Гаврилов пуцањ је био пуцањ за слободу. То је био пуцањ за идеал. То је био пуцањ за виши циљ. Тај виши циљ био је борба за достојанство једног народа. Једино народ који има достојанство је народ који може да опстане! Данас када живимо у миру (али и беди и немаштини) у сталном смо страху за сопс…

Љубица Марић - академик и прва српска композиторка

Љубица Марић(Крагујевац, 18. март1909 — Београд, 17. септембар2003) је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности.
Љубица Марић је рођена у Крагујевцу18. марта1909. године од оца Павла (1863 — 1913) и мајке Катарине (1875 — 1964) рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Со…

Драга Љочић - филантроп, феминисткиња и прва лекарка у Србији

Др Драга Љочић (Шабац, 22. фебруар 1855. — Београд, 5. новембар1926.) је била прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња. Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Била је великафилантропкињаи заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује. Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од …

Јелисавета Начић - прва жена архитекта у Србији

Јелисавета Начић(Београд, 31. децембар 1878 — Дубровник, 6. јун 1955), била је прва српска жена архитекта. Рођена је у Београду 1878. године као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва.  Одлука да се упише на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши т…

Први мај код Срба: Празник нерада и роштиљања

Празник рада или Први мај је још једна од празничних светковина која нам је остала из оних "срећних времена". Премда су та срећна времена одавно прошла и да су тада радници имали разлога за празновање данас је ситуација мало другачија. У ери капитализма (читај економске беле куге) рада готово и да нема али празновања итекако има. Наши савесни грађани желе да сачувају давни традиционални обичај роштиљања у природи. Ваљда им је жао што су неки други традиционални обичаји давно изумрли па да барем нешто сачувају. Морам приметити да су "чувари традиције" из године у годину све млађи и млађи и доводим у сумњу порекло новца којим се спремају за празновање. Да га нису сами зарадили? Наравно да не јер да јесу не верујем да би га тек тако трошили. Дакле, да бисте нешто потрошили морате прво да зарадите а да бисте нешто зарадили морате да имате посао. А посла нема а још мање личне борбе за исти. Барем данас (када цео свет прича о једином празнику посвећеном раду) требамо бит…

Како је настала црногорска капа?

Црногорска капа је саставни део црногорске народне ношње. Многи знају како црногорска капа изгледа али ретко ко зна како је она настала и ко је њен креатор?? Наравно, када се каже Црна Гора, прва помисао је Петар II Петровић Његош. Управо је Његош идејни творац ове капе. Ова капа није само пуки део народне ношње она је  по значењу много више од тога. Она симболизује приврженост две државе и њихову заједничку историју. Црвена боја представља крв која је проливена у Косовском боју док црни обод представља жал за страдалима. Пет златних нити симоблизују број векова које је Србија провела под Турцима а оцили симболизују друштвену припадност.  И тако је "најмудрија српска глава" украсила многе главе диљем Црне Горе.
извор "Историја српског народа"др Гојко Десница

Kапитализам - сигуран корак ка пропасти

"Капитализам је економски систем заснован на приватном власништву капитала." - овако Википедија најкраће објашњава појам капитализам. Када се прочита ова реченица људи је схвате као још једну дефиницију у мору оних које су чули. Економски систем који нам је завладао стигао је са запада (читај Америке мајке неоколонијалног капитализма) а као и све "добро" што нам стиже са те стране света ми смо пригрлили оберучке.  Шта нам је капитализм донео а шта однео може се објаснити на простом примеру? Ако људе поделимо у три класе (виши, нижи и средњи слој) и "укрстимо" их са капитализмом онда то изгледа овако: Нижи слој (који никада није имао ништа) и даље нема ништа, средњи слој (средња класа) која је имала нешто сада нема ни то што је имала а виши слој (који је имао све) сада има још више јер се обогатио на рачун других (средње класе). Пошто су велики појели мале тј. пошто је изумрла средња класа добили смо мегаломане који верују у монобожанство звано профит. Што …

Милан Ракић: "Симонида"

Ископаше  ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу.
И као звезде угашене које, Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју, Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!