Пређи на главни садржај

Надежда Петровић - патриота, хуманиста и сликарка


Надеждa Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела.  Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.

Надежда Петровић  фото: Галерија " Надежда Петровић "
Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

Образовање

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу  започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика.
Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

Минхен

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.
Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

Друштвени ангажман

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању  Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба. 

Надежда Петровић на фронту фото: Галерија " Надежда Петровић "

Ратови и смрт 

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.
Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса. 
Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Ко је био Стефан Србин - значајна личност о којој се мало зна ?

Кир Стефан Србин ( крај XIV - XV век ) је био први српски познати композитор. Од краја XII  до почетка XIV века није сачуван ниједан српски музички запис па се стога Кир Стефан сматра првим српским композитором.

Литургијске песме које су забележене преносиле су се усменим путем па су сачуване до данас. Песме Стефана Србина су забележене касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле су се приписивале уз име овог композитора: протопсалт ( први певач десног хора ), доместик ( солиста и управитељ хора ), кир ( господин ). Кир Стефан је свој стваралачки рад писао на грчком и српскословенском језику. Стефанова најстарија и најдужа песма је " Ниња сили небесније с нами невидимо служет  ". 
Једини запис ове песме се налазио у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду познатом као " псалтикија ". Коста П. Манојловић снимио је 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа што је било драгоцено да се сачувају ови списи јер су оригинали изгорели у бомбард…

Како је настала црногорска капа?

Црногорска капа је саставни део црногорске народне ношње. Многи знају како црногорска капа изгледа али ретко ко зна како је она настала и ко је њен креатор?? Наравно, када се каже Црна Гора, прва помисао је Петар II Петровић Његош. Управо је Његош идејни творац ове капе. Ова капа није само пуки део народне ношње она је  по значењу много више од тога. Она симболизује приврженост две државе и њихову заједничку историју. Црвена боја представља крв која је проливена у Косовском боју док црни обод представља жал за страдалима. Пет златних нити симоблизују број векова које је Србија провела под Турцима а оцили симболизују друштвену припадност.  И тако је "најмудрија српска глава" украсила многе главе диљем Црне Горе.
извор "Историја српског народа"др Гојко Десница

О људима

Људи су, могло би се рећи, несвесна бића. Често дозвољавају себи да неко управља њима и њиховим животима. Често се деси да зависе од неког или нечега. Желе да искусе нешто ново и у свему покушавају да буду први. Пате од свих могућих болести а највише од доказивања. Верују у све живо и мртво а и у оно што им се каже. Свој малени живот траће на бесмислене ствари неретко пропуштајући праве прилике. Више мисле срцем него главом а има и оних који уопште не мисле. Најгори су они амбициозни што цео живот проводе јурећи за каријером притом не обраћајући пажњу да у тој јурњави губе себе и све око себе. Тек они што јуре новац, славу и популарност, ти су посебна прича. Богати су материјално и њима је то довољно. Увек виде оне изнад њих ( иако их има мање ) али не и оне испод њих ( иако су вишеструко бројнији ) и никад им није доста. Грабе и рукама и ногама као да ће сву своју заоставштину понети са собом на онај свет. Њих сам поменула тек онако реда ради јер какви год да су и они су људи.  " …

Кафана

Како време брзо пролази и како са собом доноси промене изузетно је тешко одржати нешто у већ постојећем облику. Многе институције су се промениле а неке потпуно нестале. Ретке су оне које су остале или боље речено опстале. Једна од ретких институција која је преживела маршале, председнике, велепоседнике и велеиздајнике је кафана. Кафана је увек заузимала посебно место у друштву. Оно што је чини јединственом је њена неуништивост. Када се изговори реч кафана обично се прво помисли на добар провод, међутим историјски гледано кафана има своје корене у животима свих нас. Некада су се у кафани склапали послови ( и данас је то случај само не тако чест ), многе песме су настале у кафани, многе љубави су се догодиле у кафани, многи уметници су своју инспирацију пронашли управо у кафани. Оно што кафану чини кафаном је амбијент и наравно њен неизоставни "инвентар" - боеми. Ко су у ствари боеми?  Боеми су људи који кафану доживљавају на другачији начин од осталих. То су дискретни хероји к…

Њихови а наши

Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на ком се налази обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нама мање или донекле позната. Имена која су важна за историје других земаља а опет везана за нас. Везана нечим нераскидивим и незамењивим - пореклом. Ово су неки од њих:


Шандор Петефи  рођен као Александар Петровић ( Кишкереш, 1. јануар 1823. - Шегешвар, 31. јул 1849. ) је био мађарски песник. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сматра се најбољим мађарским лирским песником 19. века. Више наШандор Петефи .

Јанош Хуњади ( рођен 1387.место није познато - 11. август 1456. Земун ) код нас познатији као Сибињанин Јанко је био жупан, северински бан, војвода Едеља, капетан Београда и  намесник Краљевине Мађарске. Рођен је као син Војка, Србина из Бана…

„Фантазија на српске теме“ - заборављено дело Корсакова

Николај Римски - Корсаков је један од најпознатијих руских композитора. Сматра се једним од највећи композитора па је због свог стварања али и педагошког рада један од чланова „Велике петорке“ . Његова наклоност према бајкама је резултирала да у свом стварању има наклоност и према темама. Поред „Фантазија на руске теме“ позната је и још једна „Фантазија на српске теме“„Фантазија на српске теме“  је композиција која је базирана на старим српским песмама. Ово  дело је касније послужило као мотив Петру Иљичу Чајковском приликом компоновања његовог „Словенског марша“ који је познат и под изворним именом Српско - руски марш.



извор Википедија

Милан Ракић: Симонида

Ископаше  ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу.
И као звезде угашене које, Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју, Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!

Један споменик за четири вере

" Спомен костурница погинулим ратницима 1912 - 1918" или "Споменик ратницима четири вере " на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године, ратницима погинулим током Балканских ратова као и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби на војничком гробљу док су остали учесници били сахрањивани у тзв. Швабском гробљу који се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом " Умро је сваки за своју отаџбину. " Женска секција" Удружења резервних официра и ратника "која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе све настрадале у ратовима у периоду 1912 - 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гро…

Степа Степановић - легенда у легендама

Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:
Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била je сахрана Степе Степановића.




Да нам живи, живи сендвич!

Сендвич, тај мали оброк који се најчешће користи као ужина постао је не само средство за брзу конзумацију већ и средство за брзу просперитизацију. Сендвич је код нас постао део вишенаменске употребе и као такав је доста напредовао. Сендвич не само да храни наше тело већ храни и наш ум. И не само то, српски сендвич је толико напредовао да се користи и као замена за лични доходак. Да, веровали или не али сви ми радимо за сендвич (на различите начине). Неки месечно зараде за празан сендвич (парче хлеба) а неки за пун сендвич јер су мало напреднији. Ови што једу напредније, они поред сендвича зараде и за флашицу воде па је тако њихов доходак нешто већи јер је ипак скупљи живот на хлебу и води него само на хлебу. Са водом или без али чини ми се да су нам сендвичи више посни него мрсни. То је и разумно јер сви живимо у истој држави и није лепо да се делимо на наше (који једу празан сендвич) и њихове (који једу напредније). А и то што више постимо а мање мрсимо је добро за здравље нације.  Мор…