Када причамо о нашим славним дедовима и прадедовима као и њиховим подвизима увек помислимо на мање више иста имена. Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, Радомир Путник су на неки начин синоним за храбре војсковође. Међутим, постоје и они који су неправедно одбачени и заборављени. Један од њих је и мајор Драгутин Гавриловић.
![]() |
Мајор Драгутин Гавриловић фото: Википедија |
Драгутин Гавриловић (Чачак, 25. мај 1882. — Београд, 19. јул 1945.) је био мајор док је у југословенској војсци напредовао до чина пуковника. Војну академију завршио је 1901. године. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. После Војне академије је постављен за команданта 10. пешадијског пука Моравске дивизије у Чачку у данашњој касарни "Ратко Митровић". За разлику од многих сабораца, умро је 19. јула 1945. године у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.
Јунаци!Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.Војници! Јунаци!Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!
Након свих ратова мајор се враћа у Београд. Потпуно лошег здравља мајор (који је живео у беди) приликом шетње Београдом бива претучен од стране комуниста. За ту шетњу обукао је своју војничку униформу која је била његова једина одећа. Као заклети монархиста Драгутин Гавриловић је био непожељна особа у тадашњој држави. Колико је та мржња била велика говори податак да су комунисти упали у собу док је он лежао на одру. Чињеница која највише боли је да су Немци који су га држали заробљеног у логору имали више поштовања за њега и његове подвиге од тадашњег југословенског режима. Умро је у свом стану на Славији а сахрањен је у гробу своје рођаке без икаквих државних и војних почасти. Поколење које је остало очигледно не мари за свог мајора. У Београду граду чији је он био бранитељ данас не постоји ни улица ни споменик овом великану. Једино што се може рећи је да га ни Београд ни Србија нису заслужили.
Опростите му што је волео своју земљу, исправите неправду и покажите да смо га донекле ипак достојни.
Опростите му што је волео своју земљу, исправите неправду и покажите да смо га донекле ипак достојни.
Коментари
Постави коментар
Будите слободни и оставите своја мишљења, сугестије и коментаре.