Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за јун, 2018

Кућа сећања и заборава

"Кућа сећања и заборава" Филипа Давида је јединствен пример како историја и уметност умеју да створе врхунско дело. И то не било какво дело - дело које баштини страдање српских Јевреја и антифашистичку традицију. Иако се Филип Давид претежно бави Јеврејима, њиховом животу пре, током и након рата, начину на који су се спасавали и крили у овој књизи се описује Београд и међуљудски односи у том периоду. Наравно, посебан осврт се ставља на Старо сајмиште које је Давид на неки начин отргнуо од вечног заборава вечно заборавног народа. Уништене породице, жеља да се сазна истина о потомцима истих, као и сопственим коренима, дају посебну тежину и употпуњују причу. Темом, наративом и стилом писања ова књига има све елементе који је препоручују за школску лектиру.   Чувени редитељ Горан Паскаљевић је управо у овој књизи пронашао мотив за свој филм "Кад сване дан." 

Брзо смо постали нација без циља

Кроз историју нашег народа долазило је до искушења која су тражила борбу, жртву чак и радикалне акте у борби за виши циљ. Ми смо народ који никада није био поданички и који није волео да трпи. Неки су тој борби ишли су до те мере да су за свој идеал били спремани да иницирају рат светских размера. "Младобосанци" који су живели у Аустроугарској и који су по својим признањима имали пристојан живот се тим животом нису задовољавали. Зашто? Зато што су били тлачени, зато што нису имали слободу и избор, зато што нису имали право на свој идентитет (национални, језички, културни и историјски) зато што нису желели да прихвате оно што им се намеће, зато што нису желели да буду оно што нису...Тај Гаврилов пуцањ је био пуцањ за слободу. То је био пуцањ за идеал. То је био пуцањ за виши циљ. Тај виши циљ био је борба за достојанство једног народа. Једино народ који има достојанство је народ који може да опстане! Данас када живимо у миру (али и беди и немаштини) у сталном смо страху за сопс…

Љубица Марић - академик и прва српска композиторка

Љубица Марић(Крагујевац, 18. март1909 — Београд, 17. септембар2003) је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности.
Љубица Марић је рођена у Крагујевцу18. марта1909. године од оца Павла (1863 — 1913) и мајке Катарине (1875 — 1964) рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Со…